Ništa lepše od kreativnosti studenata. Daću vam lični primer. Jedan ortak i ja smo svojevremeno išli na časove predmeta zvanog Kulturna istorija Srba profesora sa inicijalima A. Ž. P. Ako vas interesuje štogod više o profesoru, dovoljno je dati par asocijativnih pojmova: „rusofil“, „poštovalac života i dela Svetog Save“, „videti isto pod princa Sidarte“, „videti isto pod Sretena Jovića“, „videti isto pod Paje Jovanovića“, „izričiti protivnik Brisela“ (ovde takođe videti i pod „Brisel je levijatan koji zaokuplja sve“), „čovek koga nervira fascinacija ljudi seksi kolima i mobilnim telefonima“, „čovek koji je rekao, citiram, ’I onda se kraljević Predislav zamonašio da bi kasnije Sveti Sava postao arhiepiskop autokefalne crkve Srbije’“, „čovek koji uporno naglašava da sada Srbi hodaju uskom stazom“, „čovek koji mlatara rukama kao japanski voditelj Kei Kato“ itd. Ovo zadnje mu je bilo odgovorno i za nadimak. I tako, jedno predavanje njegovo, ortak i ja se nešto zezali i kreirali boj-bend sa članovima kakvi njemu odgovaraju. Ti članovi bejaše Sweety Sava (verovatno jedina parodija ovog tipa na Svetog Savu; imate moju slobodu da me prozivate do besvesti), Sweethearta (parodija na princa Sidartu), Pré-D-Slav (ime govori samo za sebe), Breesel (zmijoliki antropomorfni levijatan) i naravno Kei Kato lično. Bend krstismo The N’Paths (lepa aluzija na uske staze i na nekada popularni boj-bend N’Sync) i još pored toga napisah njihov prvi singl „I am unique, baby“, koji je nasmejao bezmalo tri osobe i trajao otprilike toliko minuta glede slave. Ali to nije stalo tu. Nakon toga, za vreme jedne šetnje i stajanja u jednom kragujevačkom ekvivalentu javnog foruma, taj isti ortak i ja osmislismo i ostale bendove, bilo sa našim profesorima sa faksa ili iz srednje, bilo sa kolegama i koleginicama (naš bend se, nakon glasanja – da, imali smo glasanje – zvao Azz Kickurz), i stvorismo prvu Borbu bendova, a kasnije se to spin-offovalo u različite druge priče sa istim likovima, što je rezultiralo u po jednoj drami sa moje i ortakove strane (parodičnim, naravno), jednog epa sa moje strane, jednog nastavka tog epa sa moje strane (doduše nedovršenog) i par fanfikcija takođe s moje strane. Naravno, posle prve godine to je malo odamrlo, ali je bilo prelepo dok je trajalo. A da! Zaboravih da pomenem i Drakčeta, kreaturu koja je nastala sama od sebe na predavanjima nemačkog jezika i smarala ove glavne junake.
Čemu sad ovo naklapanje? Pa, studentska kreativnost neretko – ili možda prečesto – upravo ovako odamre, brzo i situirano u jedan period. Naravno, isplivaju slučajevi kada ta kreativnost ode dalje, a otišla je dalje sa ovim ovde junakom o kome će u tekstu biti reči. Na svojim studijama, u Nišu nebitno koje godine (ili Naisburgu, ako ćemo terminologijom stripa) persone imenima Homer Karabeg, Andrija Tam Tam i Deksa Pantelejski su u trenucima konzumacije alkohola i loše studentske kahve kreirali prvog južnomoravskog – da južnomoravskiji ne može da bude, ako smem da dodam – superjunaka, i nazvali ga Extra Gedža. Taj isti gorepomenuti Deksa, koji se sada u krugovima čitalaca beletristike provlači kao autor „Konstantinovog raskršća“ i „Dugih noći i crnih zastava“ imenom Dejan Stojiljković, je kasnije naleteo na Peđu Slavnog, odnosno Predraga Ikonića, crtača iz Republike Srpske, i rešio da vaskrsne lik i delo Extra Gedže u stripovske okvire. E sad, možda ima i rupa u ovoj priči, nekih događaja koje sam zaboravio ili neadekvatno prikazao, ali oprostićete jednom svežem ex-studentu, i on je sklon alkoholu ipak. Elem (melem), album „Extra Gedža: Tatko na superheroji“ jeste kompilacija epizoda nastalih iz pera Predraga Ikonića, sa glavninom dijaloga i scenarija Stojiljkovića i gorepomenutih ortaka. Album je pušten u javnost 2008. godine, u sitnom tiražu, i verovatno je jedini u tom periodu koji se rasprodao skroz-naskroz. Koncepcija albuma je pojam za sebe: pored četiri strip epizode varirajućih broja tabli, strip sadrži i skice radnog procesa crtača, ilustracije nekih eminentnijih imena srpskog stripa, propratne tekstove, novinske isečke i intervjue (svi naravno istog karaktera kao i sami stripovi), tzv. južnomoravski rečnik, alternativne naslovne strane i blurbove, koji su opet istog karaktera kao i sam strip.
A kog je karaktera strip, kad sam već taj izraz ponovio šesnaest puta do sad? Pa, kakvog bi karaktera i mogao da bude strip sa nazivom „Extra Gedža: Tatko na superheroji“? Sve epizode su izuzetno niške (i okoloniške) po izražavanju, poimanju sveta i događaja i sl. Južnosrpstvo je jako u ovome, štono bi rekao Dart Vejder. Glavni junak u civilu je Milisav Lukić, paor iz Donjeg Zaguženja kod Ljubobuljine, koji čim cugne određenu dozu žestokog pića, alkoholnog napitka i rakije postaje superjunak čelične jetre i večite ciroze. Sa harmonikom za leđima i – iz nekog nadrealnog, ali verovatno lingvističko-humorističkog razloga – ilustracijom jajeta na grudima crtica stomaku, vaš i naš Džoge satire nepravde i – češće – obilazi kahvane zbog onog pića kakvo se u kahvanama logično najčešće i nalazi, alkoholnog. Naravno, kreatori nisu stali samo na tome da daju Gedži jednonotnu šalu „heroj ispicisterna sas niško govorenje“, već su, začuđujuće, kreirali čitav mali univerzum podlikova, negativaca i pijanaca. Bidža Sajgon, „negativac“ priče „Sajgon, Sajgon“, se javlja i u priči „Distarmonika“, a isti slučaj je sa njegovim ortakom/pecarošem/sapićeločiteljem/lažovom Stojkom Skobaljem. Tu su i gradonačelnik i alkosatiratelj Voja Šljivica i njegov vutrašin od kolege crtica ministar policije Gile Buđavi, koji se provlače kroz skoro sve priče. Ne zna se ko je korumpiraniji, ali se zna da su, eto, igrom slučaja naisburška vlast. I naravno, kao i svaka superherojska priča, i ova ima neke tipične stripovske ustaljene elemente: tu su negativci (pomenuti Bidža Sajgon iz takođe pomenute priče „Sajgon, Sajgon“, DJ Špiklja iz „Fade to bljack“, Ludi metalac iz „Distarmonika“), tu su vrle žene za spasavanje (doduše, nijedna zvanično imenovana, a ni zvanično Gedžina; štaviše, implicira se da je Milisav Lukić zapravo oženjen), tu su misije za „spasavanje nedužnih“ (u „Sajgon, Sajgon“ to je spasavanje talaca iz gradske pivare, kao i same pivare; u „Fade to bljak“ to je ugled Voje Šljivice nakon procurelog privatnog snimka…neuspela aliteracija; u „Distarmonika“ to je spas nedužnog folk-orijentisanog naroda od zvuka hevi-metala), i naravno tu je razvoj karaktera, gde Milisav nakon sve četiri priče iz pijandure izrasta u nešto veću pijanduru i ništa manjeg junaka.
Propratni tekstovi su urinacija od smeha. Skoro svaki je odrađen ili kao intervju ili kao novinski članak tako eminentnih časopisa poput „Gnojivo Express“, „The Seljanin“, „Daily Njiva“, itd. A opet, navedena štiva deluju za sedam nijanse iskrenija i bolja od bilo čega među našom trenutnom dnevnom štampom. Južnomoravski rečnik, iako džepno izdanje, daje lep i najiskrenije rečeno koristan uvid u međuopštenje likova i likuša, plus naglašava značaj raznih establišmenta poput zadruge i kahvane i time docrtava dodatnu notu opasnosti i važnosti Gedžinog uspeha da se izbori za pravu stvar. Skice su, naravno, skicaste, a dodatne ilustracije i više nego fenomenalne. Verovatno nenamerno nasledstvo albuma „Postelja od gloga“, a moguće i čisto svestan odabir urednika, pri kraju albuma su crteži eminentnih srpskih, a i inostranih crtača, a kolektivno oni su Milorad Micanović Maza, Srđan Nikolić Peka, Bojan M. Đukić, Ozren Miždalo, Saša Arsenić, Mirko Čolak i Vlada Aleksić. I naravno, em što je svaka od ilustracija samo dodatno proširila mitos Extra Gedže novim dizajnerskim rešenjima za kostim, em je produbila njegov karakter i pretvorila ga u internacionalni fenomen, a opet vrlo južnosrpski. I naravno, ilustracije su dale priliku crtačima da svoj humor suprotstave humoru izvornih tvoraca našeg i vašeg Džogeta. (Inače, apsolutno irelevantan kuriozitet, jednog mog ortaka iz osnovne crtica srednje smo, zbog tadašnje bucmaste forme, zvali Gedža, te sam ga ja krajem osnovne opet crtica početkom srednje prekrstio u Džoge; naravno, on se još više smejao kada sam mu naglasio da zapravo postoji strip junak sa tim imenom).
I naravno, valja reći i o poslednjoj, najkraćoj, ali opet najdubljoj i paradoksalno najplićoj priči, zvanoj „M(j)ena“. Ovo je jedan od prvih srpskih međualbumskih crossovera (prelaza iz jednog medijuma u drugi, nakratko spajanje dva junaka u jednu priču, kao recimo Batman i Superman) jer se ovde sastaju Extra Gedža, kreacija Dekse i njegove grupe ortakolega, i Luka Vranić, kreacija Dejana Vujića Drakule i sa ne malim koautorstvom Marka Stojanovića. Koristeći Markove i Deksine dijaloge, Peđa Slavni je kreirao ovo stripče gde superheroj u civilu i vampir u neisticanju čame na straži pod žestokim kijametom. Em ovo daje malo crnog humora blagim osvrtom na naše ratn(ij)e dane, em daje priliku uklještanja ličnog ophođenja prema svetu. Jedna krvopija sa večnom reumom, mrzovoljan i debelo mračan, i jedna pivopija sa večnom željom da pije još, živahan i samo debeo. Naravno, Milisav tu postaje Gedža i blago šokira Luku pojavom. I naravno, Luka šilji očnjake i sprema se da manje blago šokira protivničku stranu svojom telesnom izjavom gladi. Naravno, kao što je i red ova priča zatvara krug o Extra Gedži, i kao što je i red otvara prostora za dalje spekulacije, insinuacije, i, prostonarodno rečeno, zajebancije.
Ceo ovaj strip, od početka do kraja, bukvalno od korice do korice, nema nijedan maksimalno ozbiljan trenutak (izuzetak je oglas za internet portal Niš-Caffe, koji niti koristi niti smeta) i ni ne treba da ga ima. Srpsko strip stvaralaštvo je prolazilo kroz razne junake, od vanvremenskih poput Elazara do večito simpatičnih poput Dikana, od ideološki aktuelnih poput Mirka i Slavka do ideološki nesvrstanih poput vampira Čena. Čak je imalo i svoje superheroje, one tipične marvelovsko-DC-jevske, ali o tom potom. Međutim, retko kada se rodi ovakav miks šarma, lošeg ukusa, dijalektne specifičnosti, povezane narative, poigravanja sa pričom i likovima i sveukupne zabave na tetrakvadrat. I naravno, sve to kao rezultat jedne tupave studentske ideje koja je rešila da ode korak dalje. Džoge, moj druže, mi lupetaši te pozdravljamo, N’Paths ti pišu pesme hvale (svirane na Guerrini harmonikama, naravno) a lenji studenti (uključujući i ovog bivšeg studenta ovde) kukaju što nisu išli tvojim stopama i dalje gurali ono nešto njihovo kreirano, a opet svačije, onda kada se još za to imalo entuzijazma. Ergo, uđimo u borbu za tupavštine u svetu stripa – ionako znamo da će ishod biti naš trijumfalni odlazak na pivčugu.
