Dostojanstvena i elegantna, kao kraljica, ušla je u njegov svet i obuzela ga celog, kao neka neizlečiva groznica. Tu nema leka, kao ni za smrt kad dođe kao sudbina.
Imala je oči od smaragda, usne od rubina, a dušu od crnih bisera. Nosila je, u sebi, sva dobra i sva zla, i ovog i onog sveta.. Prazninu koju treba ispuniti. I crnu rupu koja je gutala. Sve.
Rozalija Roguljić imala je pedeset i četiri godine, kad je Risto Rundić, osamnaestogodišnjak, došao iz Risna u Kotor, na studije klavira. Poneo je pun kofer snova i strasti. Odvojivši se, prvi put, od majčinog doma, bio je kao ptić pušten iz kaveza. Slobodan. Zbunjen. Hteo je da oseti život svim čulima i zgrabi svako iskustvo. Odjednom. Do dna.
Gospođa Roguljić je bila udovica pukovnika, komandanta Devetog puka, kog su ubili partizani. Prošla je mnogo bura u životu, ali ne samo da je ono što je nije ubilo ojačalo, već je i prolepšalo. Bila je otmena i dostojanstvena, uvek, u svim prilikama i neprilikama. Bila je kao voće, što zrelije, to slađe. Bila je kao vino, što starije, to bolje. Bila je žena. Bila je čovek. Bila je umetnik. Veliki virtuoz na klaviru.
Ljubav između profesorke i njenog studenta, buknula je kao požar. U nadošloj plimi strasti, tonuli su kroz zanose ushićenja do ponora očajnih nemira. Ljubili se, svom silinom…
Ali… Gospođa Rundić, Ristova mati, nije mogla da podnese i prihvati da njen najmlađi sin bude slepo zaluđen ženom, toliko starijom… Zato je poslala svog starijeg sina, Mihaila, da spreči taj suludi brak. Vratio se posle mesec dana i rekao: „Mila majko, ne samo da nisam mogao sprečiti brata, nego bih se, da sam ostao još samo malo, i sam smrtno zaljubio u tu ženu. Rozalija je prosto zanosna, očaravajuća, kao i muzika koju svira!“
Rozalija se sa Ristom preselila u Zagreb, gde su zaljubljeni muž i žena živeli srećno do njene smrti. Život im je bio ispunjen radostima, putovanjima po svetu i muzikom. A onda, kad je ona crna ptičurina, što se zove smrt, došla po Rozaliju, ona je bila spremna da ode…Sa stilom. Dostojanstveno. Ispunjena srećom da joj svira čovek koga voli, sklopila je smaragdne oči i otputovala u neki svet lepši od ovog…
A njen muž je posle toga otputovao u Kaliforniju, da bi se zauvek nastanio u Njujorku. VELIKA JABUKA. Jedino mesto na svetu gde je mogao da preživi sve. Sećanje i zaborav, u nepreglednoj gomili, koja se talasa i teče, značilo je biti deo šarene reke, a u isto vreme biti slobodan u svojoj samoći. Nosio je, u koracima Menhetna, sliku Rozalije . I nikad se nije vratio.Za(š)to?! U urlanju vetrova, sve se ruši i nestaje osim muzike. Od svih ljubavi, jedino su neizbrisive one što su prepletene prstima sudbine na crnim dirkama molova.
