„Ko sme, taj može, ko ne zna za strah taj ide napred!“
Živojin Mišić
Živim svoj film. Od samog početka svesnosti, sećanja koračaju za nama u pratnji. Vremenom se preobražavaju u slike. Ponekad su neemotivne. Bol ili radost se zaboravljaju, ali slike ostaju. To su mali kadrovi od koje je filmska traka sastavljena. Dovoljno duga da nam dodeli različite uloge. Samo nekoliko puta možemo biti u glavnoj i ne treba zbog toga biti razočaran.
Pokušavam da rastumačim znakove koje na tom putu srećem. Krug je uvek začaran ali ipak savršen. Kompletan. Potpun. Oble linije izazivaju osećaj zadovoljstva. Simbol su udobnosti ali znakovi – njih povremeno ignorišem padajući u bezdan bezvoljnosti. Nisu to loše energije, naprotiv. Samo zasićenje pokušajima. Ne bih to nazvala ni frustracijom. Nikako se ne slaže uz moj karakter. Ponekad ih je nemoguće izbeći. Jednostavno se stvore ispred mene. Tada sam sigurna da je moje vreme i da treba da uradim još nešto, možda samo nekoliko koraka do cilja. Ne želim da me u tom trenutku blokira strah od uspeha. Da, od uspeha. Ne od neuspeha jer često sebi ne verujemo. Sve ukazuje da je ipak moj izbor – scenario koji se piše za mene. Samo je pitanje da li ću prihvatiti ili nastaviti da se žalim.
Možda zvuči poput restaurirane afirmacije pozitivne psihologije od koje mi se povremeno ježi koža, ali sigurna sam u jedno – svi sebi žele najbolje. Kako onda može da se – ne dogodi očekivano. Može. Za sve postoji – moje i tvoje vreme.
Kada sam prvi put odlučila da promenim svoj život, nije mi slučajno u ruke došao udžbenik iz psihologije. Tema je bila u vezi nepromenjivosti karaktera. Rečenica koju sam pročitala u jednom poglavlju me naterala da krenem i kasnije, uvek kada sam se toga držala, uspela sam da prevaziđem strah ili nedoumice. Nekako ovako ide – ako čekate da okolnosti budu bolje, one to nikad neće biti. I tako sam ja, u najgorim okolnostima uspela da uradim nešto za šta sam mislila da nisam sposobna. Da krenem od samog početka. Tako je i danas. To su moji izazovi. Tako se moja snaga udvostručava. I, idem dalje. To su ujedno i moje želje svima koji su na prekretnici. Mora čovek verovati u sebe i svoje želje inače će samo ostati posetilac bioskopa, a to nije uloga namenjena hrabrima.
Ne prihvatam poraz. Moj film počinje laganim snegom, pa i kroz mećavu ima obrise lepote ledenog pejzaža. Ako se zamagle znakovi i simboli na tom putu i ako to predugo traje, ne odustajte. Sunce izviri iza oblačka i napravi prolaz samo ako smo uporni i onda kada to najmanje očekujemo. Trud se isplati.
Baš kao i Deda Mraz – život ispunjava želje na kraju godine. To je nagrada za veru i nadu. Ponekad se i ja teškom mukom nateram, kad su mi uzaludni pokušaji, ali ne odustajem. Ne verujem da ću ikada reći – odustajem. Teškom mukom sebe nateram, vratim se unazad putem kojim sam lutala i pokupim simbole. Ponesem ih kući sa sobom. Nekad mi dođu i na adresu. Direktno na vrata. Moraš ih prepoznati. To su sigurni znaci da treba da krenemo. I onda znam – sada je moj red. Piše se moj scenario. Zbog mene je pao ovaj sneg i napravio romantičnu podlogu, idealnu za ljubav. Ponekad se predomisli. Ali vi zato šapatom – da ne čuje zlo. Ionako sve dobro čuje. Zato pametno. Magija je uvek u tajni.
Zato ja osećam da živim svoj film i ne obazirem se na to što sam često u začaranom krugu. Iz njega izlazim započinjući stvari odmah i sad, a ne sutra. Tako osećam da sam živa. Nisam uvek sigurna ali idem napred. Hrabrost i volja se uvek nagrade. I molim vas, u Novoj godini bez ovoga – e baš će meni … ili zašto baš meni… To izbacite iz svoje glave i desiće se – baš tebi i meni ali onda kada bude pravo vreme za to.
Srećno!
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
