SA SNEGOM ĆEŠ TI
Sa snegom ćeš ti
Znam
Doći meni
Treba vremena da osetiš
Da u čekanju ti se moje
Misli predaju
Sa snegom ćeš ti
Znam
Poslati nežnost i strast
Kada pustiš me da kroz reči
ti prođem
Krenućeš željama vođen
Ali ne daju se lako ruke moje
povesti putem na kojem se
vetar sa lišćem poigrava
pa se belim radostima srce
tvoje nada
Čekaš ti pahulje
Da kroz njih mi dodirneš želju
U sneg me kao sumnje baciš
strahove odbaciš
Mašti se daju misli moje
Šaljem ti reči izmišljene
Ti mi odgovaraš
Razgovore nečujne stvaraš
Miris zime u ružine kapi pretvaraš
Dom u proleće snagom gradiš
da me zamkama slatkim
kao dete uhvatiš
Ljubio bi nemire u mojoj kosi
a ja već volim taj sjaj u tvom oku
Ronim u modru pučinu
daleku i duboku
Sa snegom ćeš ti
Znam
Sasvim polako
Kroz dlanove moje
mislima lako
Ali ruke se moje tebi ne daju
Pobeći ću jer uvek zaboli na kraju
zato mi praštaj
i pusti da o ljubavi maštam…
Sa snegom ćeš ti… Znam…
AKO ME PONOVO ZAVOLIŠ
Ako me zavoliš ponovo
kroz neka tužna sećanja
Ostaće samo uspomene
sa kojih ćeš obrisati prašinu
ili nećeš naći za potrebno
Pustićeš da sunčano jutro
od njih isplete zlatnu paučinu
i vredeće tako mnogo više
Ljubav je isprva slatka draž
koja se ne daje lako
Zato ne ispuštaj iz ruku – moju
Jer ako uhvatim tišinu za reč
zavladaće tuga
a ja ću otići tamo gde
mirišu daljine po šećernoj vuni
i neću se osvrtati
Ako me zavoliš ponovo
mislim da ti neću dozvoliti
da gaziš po mojoj bašti
i onda kada žuriš
Znaj da neću ti oprostiti
već oprošteno
već ću te ostaviti u čekanju
Na nesreću odrasli
dobro znamo da ne postoji ni drugi
niti još neki put kojim bismo
krenuli
Ako me zaboraviš
Veruj – ja tebe neću
nacrtaću dahom po staklu
nešto što podseća na tvoj lik
Malo srce ću po navici
obrisati rukavom i sakriću suzu
u ovoj svečanoj noći koja nudi sve
osim nas…
TRENUTAK ZA NAS
Zadrži snove za sebe
Jedino kroz tajnu čuvaš svoj put
Odavno su ovde posekli breze
i Mesec pod oblakom dršće žut
Želim da izbrišem sa ulica boje
Da jutro ne osvane kroz sunčani luk
Odavno je ovde bez talasa more
i galeb u bezglasju pada u muk
Rasprši boje s nebeske palete
Udahni miris od svanuća svež
uvek je bilo ćutati bolje
jer istina lako sklizne u greh
Zadrži za sebe ono što boli
Ne toči tugu u vinske čaše
Za ljubav ponos nikad ne moli
Heroj bez straha i u ratu voli
Raširi ruke i zagrli vetar
osetićeš slobode dah
Sa usana reči kao sladak nektar
ugasiće ti žeđ ali samo na mah
Izbrojaće oblaci kapi kiše
Tugom žigosani predaju meč
ono što sledi izgovaraj tiše
jer prorok će dati poslednju reč
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
