On je neženja. Visok, odmeren, lenj. Beretka na glavi, uglancane cipele, ustaljene navike. Dvadeset godina sedi na istoj stolici, u istom uglu. Obavezno kraj prozora. Cveće zaliva u osam i petnaest. Dvadeset godina na ofinger br.4, na kome je flomasterom upisano njegovo ime, kači svoj mantil. Fioke su mu sređene: heftalica (na kojoj su korektorom upisani njegovi inicijali), olovke zarezane i poređane po veličini, spajalice, jastuče za pečat…sve pod liniju.
On sve zna – drugi sve rade. Uvek je nasmešen, ljubazan. Doručkuje u osam i dvadeset. Voli da rešava ukrštenice i šahovske probleme. Na proslave koje organizuje firma dolazi besprekorno obučen, ispeglan, uglancan, namirisan. smeška se. Retko kada igra. Izuzetno, bira kolegenicu za ples. To je sve.
Ima mačku i majku koja ima osamdeset dve godine. Sa bratom ne govori. Njegovoj deci čestita rođendane i kupuje im poklone. Sa komšijama je na vi. U prodavnici po njemu navijaju sat. Ima svog seljaka na pijaci od koga kupuje. Pa zašto je neženja – upita se neko. On ne voli šale na tu temu. Po nekada, kada mu pomenu dobru priliku, pocrveni. Nije nastran. Sačuvaj bože. Naravno: ne pije i ne puši. Niko ne zna ko su mu prijatelji. dobro kuva.
On je savršeni neženja. ne voli priče o sportu. Hobi – numizmatika. Nikada nikoga i ništa ne kritikuje. Ima rođake u Americi, Beogradu i nekom selu kraj Beograda u koje nikada ne ide. Šta će biti sa njim niko ne zna. Pretpostavljam da će i sledećih deset godina kačiti mantil na ofinger br.4, zalivati cveće u 8,15, glancati cipele do usijanja, kupovati paradaiz kod unuka onog seljaka od pre dvadeset godina ako se nešto ne pokvari, ne poremeti, ako se ne zaljubi ili oženi sa nekom pripravncom mlađom dvadeset godina. Nikada se ne zna. Niko nije toliko savršen.
Evo nedavno, posle revolucije, prošetao je po kancelariji, zalio cveće, zastao kraj prozora i zagledan u daljinu rekao:
Da, daaa, ja sam uvek bio za promene.
