ž.a.r.
Ako vam na vrata neko iznenada zazvoni, ne otvarajte. Možda je đavo duboko plavih očiju
Ljubica Protić je trideset godina bila šef u prodavnici obuće. Bila je to elegantna, uglađena gospođa. Njen suprug Lugomir, zvani Luče, šef supermarketa je takođe elegantan i uglađen gospodin. Živeli su tiho, gotovo neprimetno, ne izdvajajući se od ostalog sveta. Deca su rasla, kuća napunjena lepim stvarima, u garaži kola u banci ušteđevina a ispred kuće borovi i jele, vikendica u selu…
Ali, jednoga dana, na njihova vrata zakuca đavo. Nije imao rogove, rep i čupave noge, imao je krupne duboko plave oči, umilan glas i mekane rumene usne. Zvao se Mimica i radio je u frizerskom salonu. Vesele naravi, temperamentna, uvek nasmejana, Mimica je bila sušta suprotnost uglađenim i nečujnim Protićima. Odnedavno se doselila u njihov komšiluk.
Tih dana gospođa Ljubica je otišla u penziju. Pozvala je komšiluk na čast pa naravno i Mimicu. Prvi put, posle četrdeset godina, te večeri, pošto su se gosti razišli između Protića izbi svađa. Malo pripit Luče je neočekivano pokazao previše naklonosti i ljubaznosti baš prema novoj komšinici. Sve bi se to završilo na maloj svađi da se u LJubici od te večeri nešto ne prelomi. Poče svog supruga da kinji, proganja, sumnjiči, optužuje. Jadni Lugomir je na spavanje odlazio neispavan i izmučen teškim noćnim svađama, koje su se često završavale i pretnjama.
Odjedanputa su Ljubici postale sumnjive sve žene koje su okruživale njenog muža ili, ne daj bože, svratile u njihovu kuću. Trpeo bi nesrećni Lugomir to prolazno ludilo svoje žene da ona ne poče da mu pravi i ulične scene. Mimica je bila početak. Sledeća “žrtva” bila je kasirka koja je radila sa njenim mužem i stanovala nedaleko od njih. Jednoga dana gospođa Protić obuče svoju najnoviju haljinu, našminka se i tako uparađena zazvoni na vrata kasirkine kuće. Otvorio je kasirkin muž. Ćelavi čovečuljak izbečenih očiju, alkoholičar i bitanga. Tog prepodneva mučio ga je težak mamurluk i njegove zakrvavljene oči nisu obećavale ništa dobro. Još se nije razabrao ko je ispred njega a Protićka je počela kao navijena da ga zasipa glupostima o njegovoj ženi. Buljio je u nju kao u priviđenje ne kapirajući najbolje šta priča a kada mu do mozga stiže da ova hoće da mu kaže da mu je žena đubre, šljam, ološ i obična kurvetina a on gluperda i rogonja ruka mu se sama otkači i razvali debelu šamarčinu zapenjenoj, usplahirenoj, histeričnoj gospođi Protić koja se strmeknu niz stepenište preko nekih saksija sa cvećem i četaka. Nastade zapomaganje, zavijanje, cika ranjene i uvređene žene a skupi se i komšiluk misleći da kasirku ponovo namrtvo leši njen suludi muž. Stigoše i organi reda i mira te Ljubicu i malog “ćelu” strpaše u kola i odvezoše u milicijsku stanicu.
Sve bi ovo prošlo kako tako jer pijanih i ljubomornih ima na svakom ćošku da Luče u stanici, kada je otišao da uzme svoju izubijanu i uplakanu ženu, ne bi pozvan od šefa na poseban razgovor u kancelariju. Otvarajući podebelu fasciklu šef mu saopšti da se njegova Ljubica već nekoliko godina vodi kod njih kao sitan prestupnik i težak bolesnik. Dosije joj je bio pun sitnih, neobjašnjivih prestupa: krađe u prodavnicama, sukobi sa mušterijama i slične gluposti. Iz svega toga izvlačila se zahvaljujući rođacima na visokim položajima a pre svega rođenom bratu. Uvek je tu stajala i molba da se ne saopštava mužu da bi se sačuvao brak i deca.
Sedeo je zabezeknuti gosn Protić pred tom fasciklom tupo zureći u šefa policije. Čitav život mu je prolazio kroz glavu. Odveo je ženu kući bez reči i ćutao je sledeća tri dana. Ljubica nije znala da mu je u policiji pročitan njen dosije. I dalje se isto ponašala: galamila je po kući, spremala tužbu, išla je iz sobe u sobu, hramajući na povređenu nogu, i naglas čitala navode iz tužbe. Onda je padala na krevet i naglas kukala nabrajajući imena mnogih žena koje su joj kuću i život uništile. Uveče je otvarala prozor i vikala prema dvorištu u kome je stanovala frizerka Mimica: drocooo, drocooo!
Tri dana i tri noći ćutao je gospodin Protić, prebirao je po svom jadnom i tužnom životu, sada razbijenom na paramparčad, a onda otišao i predao tužbu za razvod braka. Kao razlog napisao je: moja supruga je luda. Nije hteo da iznosi njene pretnje da će sve da ih potruje, da će da zapali kuću… Želeo je bar nešto da sačuva, da zaštiti decu od ružnih detalja, da sačuva dostojanstvo. Da, gospodin Protić je zaista bio tih, uglađen, miran čovek.
Na suđenju advokat je za sve što se dogodilo okrivio vlast. A zašto? Da je država bolja ne bi bilo siromaštva, da nije siromaštva, imalo bi lekova a da ima lekova gospođa Protić ne bi u trenucima rastrojenosti “i neuračunljivosti gospodo!” pravila ovakve ispade. Taj brak bi i dalje bio skladan i primeran po svemu. Zbog nestašice lekova gospodo, dramio je advokat, raspadaju se i tako idealni brakovi i ko zna šta će se još dogoditi.
Božee, mislio je gosn Protić, i sam raznežen besedom advokata, kako sam divan brak imao dok je imalo lekova. Da, bio je to zaista miran i , ko zna, možda i skladan brak. Od njega su sada ostali borovi i jele ispred kuće, auto bez benzina u garaži, bezvredna ušteđevina u banci, zapuštena vikendica u selu, deca na studijama u drugim gradovima, neuračunljiva gospođa Protić u prizemlju i slomljeni gospodin Protić na spratu.
Mimica, đavo duboko plavih očiju, se odselila, kasirka živi u nikad bolje – braku, apoteke su i dalje bez lekova a drčni advokat je dobio aplauz u kafani od svojih kolega jer je i ovog puta uspeo da “potkači” vlast.
I zato, ako vam neko zazvoni na vrata – ne otvarajte.
Možda je đavo plavih očiju u belom mantilu.
