Stari ljudi mogu satima da sede zagledani negde u nešto što samo oni znaju i vide.
Čini nam se kao da su zaspali, a kroz njihovu glavu vitla, okreće se, čudesna vrteška vremena – slike života u kojima su još deca, još mladi, još drže za ruku svoju prvu ljubav.
Čini nam se da su zaspali a oni sede kao u bioskopu i gledaju svoj život, svoj crno beli život.
Po nekada se nasmeše ili im suza klizne niz bore.
Tišina deco, deka je zaspao, opominje majka razigranu decu.
Deca se hvataju za ruke, trče oko deke i pevaju: deka spava, deka spava…, a on se smeši.
U svom snu na javi isto tako mali i lakonog kao oni hvata se za ruke sa njima trči u krug i peva – „deka spava“.
Jednoga dana će otići, nestati, otputovati.
Ništa to nije sine – reći će opet majka – deka je samo zaspao.
Stolica u dvorištu zauvek će ostati prazna.
Deca će pomisliti: deka više nije sa nama, sigurno se zauvek preselio u svoje snove, i, naravno, deca će biti u pravu jer samo ona, i još neko, ko je iznad svih nas, znaju šta je prava istina.
