Kažu da je moj deda Aleksa umeo lepe devojke da pretvara u ptice.
Kažu da je moja baba umela od mesečine da isplete bluzu pa koja ne može da rodi ili da se uda ili je muž vara, u snove joj dolaze sanđame ili daleko bilo udavljena deca, obuče tu bluzu pa u gluvo doba triput pređe preko raskrsnice i sve nestane kao rukom odnešeno.
Dvanaest puta je deda Aleksa prosio moju babu a ona ga odbijala.
Jednoga dana neko zakuca na vrata a pred njima moja baba Perka.
Zašto to niko ne zna. valjda se u njoj nešto prelomilo.
Kažu da su se u nastanak naše porodice uplele neke čarolije veštine, poroci i nazadna shvatanja.
Ja u to nisam verovao jer nigde nije pisalo.
Čak i čuveni Marks i Engels, koji u svojim delima raskrinkavaju sve tamno u čoveku, o tome ni reči..
Bili smo bogati i bilo nas je sramota.
Osećali smo da nešto nije uredu.
Truli kapitalizam grizo nas je ko crv, iznutra.
Marks i njegov drug Engels su jednog dana seli i sve ljude izdelili na klase tako vidljivo kao da si uzeo zašiljen plajvaz i povukao liniju između svakog čovekao posebno.
Bilo je slavno vreme na pomolu.
Vreme svemoćnih ljudi, divova čelično plavih očiju i koraka dužeg od svega poznatog do tada.
Ljudi koji će svojim čeličnim mišicama uhvatiti točak istorije i okrenuti ga na drugu stranu.
Verovao sam u to,
Ako je moj deda Aleksa mogao devojke da pretvara u ptice što i oni ne bi uspeli.
