U našem kraju pre rata živela je neka grofica.
Zvala se Anja i kao mlada je, kažu, bila zaljubljena u pesnika, što je živeo kraj reke, koja se s proleća i jeseni izlivala, ostavljajući na svojim obalama mrkocrvene ribe.
Pesnik se zvao Antonije i bio je mnogo lep.
U pesnika se zaljubi i majka grofice Anje Lucija.
Jednoga dana zateče ih Anja gole kraj reke.
Zaspali a po njima guguču golubovi (šar – šareni).
Nikada im to nije oprostila.
Kažu da je svoju majku obesila na najvišu granu jabuke samotnice na njihovom imanju a pesnika oslepela i proterala iz tog kraja.
Goluba ne može očima da vidi, odmah se trese i izlaze joj pečati po licu i rukama.
Kada je rat završen i u naš kraj stigli pobednici Anja je već bila stara i oronula.
Ipak je sa kiticom cveća u ruci, svečano obučena, u kostim od somota travazeleno boje, lila šeširom na glavi i crnom maramom oko vrata, oslanjajući se na tanki crni štap od abonosa, izašla pred komandanta Živorada Ristanovića Jolovca i pružajući mu cveće gledala ga je pravo u oči.
Niz staračko lice klizile su joj suze.
Živorad je odbio kiticu iz ruku poražene klase, narod je klicao a grofica Anja je dugo stajala kraj puta i plakala.
Posle se pričalo da je Živorad Ristanović vanbračni sin Lucije i slepog pesnika ali nikada nije provereno jer revolucija nije imala vremena za ljudske sudbine.
Pojedinac nije značio ništa istoriji koja je tekla.
