Crne ptice suicida
kruže noću nad gradom
ko li će noćas izdahnuti život?
ko li se predati ništavilu?
mi nismo ništa novo u svetu
koji nas srdačno grli
i guši
razapeli smo kožu u šumi
da je vetar suši i šiba
neće nas ona spasiti od zime
nego drveni kaput
i zemljana kuća
Veliki ljudi prokletog soja
gurate nas u propast samu
da od oblaka
ne vidimo Sunce
kao da smo
rođeni za tamu
dok nam crne ptice suicida
veselo cvrkuću nad glavom.