Ponovo si došao u naš rodni grad,
Nasmejan i samouveren
Kakav si oduvek bio,
Stvorio se pred mojim vratima.
I uzalud pokušavam
Da nateram sebe
Da te otera sa praga mog,
Kada mi telo drhti,
A usne bi da te ponovo ljube.
Znam, tvoje je srce kamen hladan,
Ne mogu te prisiliti da me voliš,
Ali još ovaj put,
Pustiću te i praviću se da je sve u redu.
Ugasiću svetlo,
Uzećeš me u naručje
I spustiti na krevet.
Zagrliću te i snažno se priviti uz tebe
I u tom mraku se praviti da je sve u redu.
I molim te idi,
Pre nego se sunce rodi.
Molim te idi,
Ne budi me ljubavnom strašću
Jer ću ponovo poželeti
Da te nikada ne pustim da odeš,
Uprkos tome što me ne voliš.
