Ustala si protiv celog sveta,
a nikoga protiv tebe nema.
Na lomači gorela bi kleta,
al’ žrtvenik niko ti ne sprema.
Načitana, gladna, zanesena,
kroz život te maštarije vode,
mrak u oku, lice tamna sena,
sva nemirna i željna slobode.
Drugačija želeći da budeš,
upala si u nove šablone,
jer to isto hiljade se trude:
jedinstvene na slične fazone.
Izgubljena sred sopstvene magle,
iz revolta kosu farbaš, kratiš;
nek svi vide kako mnogo patiš
sputavana za promene nagle.
Premišljaš se koja lepše stoji:
da l’ crvena il’ u crnoj boji…
Najlepša je kad nije skraćena:
na ramenu jednom prebačena.
Iz očiju vreba strašna tama,
al’ kroz kosu što ti lice skriva
potajno se požuda prelama –
raspusti je, znam o čemu snivaš.
Zašto ideš protiv celog sveta
kad nikoga protiv tebe nema?
U vatri bi da izgoriš kleta,
ali vatra baš u tebi drema.
