Promocija pesničke zbirke Željke Avrić – Jesam

Zbirka pesama Željke Avrić, već dokazane pesnikinje, pod nazivom „Jesam“ predstavlja opsežno delo koje je fokusirano na dubinsku, teorijsko-poetsku i stručno-impresivnu obradu fenomena postojanja i bivstvovanja. Na pitanje zašto se odlučila da napiše knjigu o tim univerzalnim, pa opet tako delikatnim pitanjima, autorka može da odgovori da je pitanje postojanja, bivstvovanja ne samo filozofsko, nego i svakodnevno pitanje, koje postavlja svako misleće biće, a svakako je to pitanje i njena nepresušna inspiracija. Čoveku je imanentno da u nešto veruje, a pesnikinja veruje u Boga i veruje u poeziju. Nova zbirka je takozvano Vjeruju pesnikinje, tu ona piše posvetu pojavama bitnim za njeno postojanje.

U prethodnim delima Željke Avrić, pitanje postojanja takođe je bilo pokretano i na njega su davani različiti odgovori. U poetskom prvencu ispisala je svoj portret, ali je dala i portrete njoj bitnih osoba, pre svega dece, supruga, lik žene, majke. Željka Avrić od tog pesničkog prvenca „Portret“ u izdanju „Brankovog kola“ iz Novog Sada 2001. godine do danas piše isključivo poeziju i do sada je objavila pet zbirki poezije, tri poslednje u izdanju novosadskog „Prometeja“. Sve zbirke su pokušaj da osvetli vlastito biće, ispisujući kao u kakvom dnevniku misli, osećanja i stihove. Poetesa u svojim zbirkama poezije, u kojima su sadržane i nagrađivane pesme na raznim konkursima, pokušava da objasni svoje postojanje u svetu. Poezija Željke Avrić je izraz stvaralačke mašte, izraz Šelijevog čoveka-instrumenta po kome bruji niz spoljašnjih i unutrašnjih utisaka, kao što na ,,liri eolskoj smene večito promenljivog vetra izmamljuju svojim kretanjem večito promenljivu melodiju.”
Znamo da nam sva umetnička dela nisu ni jednako bliska ni jednako razumljiva. Za mnoga tražimo tumačenja, hoćemo da ih prevedemo iz njihovog u naš jezik i obično dolazimo do zaključka da je takvo prevođenje nemoguće; uvek ostaje nešto sa one strane govora; ima tu nečeg tajanstvenog, neizrecivog. Umetničko delo uvek otkriva svet još neviđenog i neiskazanog, a to nam se otvara i među koricama nove knjige Željke Avrić.
Zbirka „Jesam“ strukturirana je u pet logičkih i poetskih celina uz prolog i epilog, kao već prepoznatljive elemente strukture njenih pesničkih zbirki, tako se i ova knjiga završava dramski, kao što je i počela. Epilogom se završava naše putovanje kroz stihove sa pesnikinjom i ona i dalje ostaje sama, ali svoja, moleći za još malo vremena i kad ono neminovno istekne. Pet logično poređanih poetskih celina, imaju sličnu strukturu. Započinju uvodnom pesmom u kojoj je istaknut motiv koji stoji u temi ciklusa, na početku to su boje, koje su date kroz Pogled, na Putovanju, kao Dar, Čudo i sublimacija u kraćem ciklusu nazvanom Tri boje u pesmama Jutarnja, Podnevna i Ponoćna. Posebnu vrednost zbirci daje povezivanje iskustva stečenog kroz više čula i događaja u istorijskom, životnom sledu. Značajan broj stihova posvećen je filozofiji vizuelnog sećanja u vidu prvog i poslednjeg gledanja i pogleda u sebe.
Kompozicija nove pesnikinjine zbirke je najkomplikovanija do sada od svega što je izašlo ispod njenog pera. U prvom ciklusu se oprobala i u pisanju soneta, najteže pesničke forme. Kao pesničku kompoziciju italijanskog porekla koji se sastoji iz 14 dvanaesteraca, raspoređenih u dva katrena i dva terceta poetesa je kroti srpskim jezikom i razigranom rimom. U katrenima odstupa od klasičnog rasporeda rime ABBA i primenjuje ABAB, dok je u tercetima i prihvatljiva nešto slobodnija kombinacija rima. Tu se Željka dobro snašla i dosta uspešno i dosledno sprovela i ritam i rimu.
Potonji ciklusi nose nazive: Čežnje, Svetlosti, Senke i Zvuci. Tu se čežnja slika kao glad i na jednom mestu pesnikinja kaže:

razmakni rešetke srca
zaljubi se u vetar
odjedri u Priču
(Glad Bića)

Kad peva o Svetlosti, snažne stihove je ispevala o svelosti majke i to na maternjoj ijekavici:

Na tvom je licu majko i sad
ona tiha svjetlost
kojom se griju prozebli snovi
i hrane ptice beskućnice
(SVJETLOST Majke)

O nekim je temama lako pisati, ali smisao postojanja je vrlo delikatna tema. U ciklusu Senke ona odaje poštu stradalima na tlu Krajine, onima kojih više nema, seća ih se i opeva kako je u tuđoj zemlji. Ciklus Zvuci donosi pesnikinjinu Fantaziju, Rapsodiju, Baladu i dovodi nas do konačne i tako željene Harmonije.

Naš je razgovor i naša ćutnja,
bez reči, u priči, biti umem.
Svaki tvoj pogled moja je slutnja.
I kada ćutiš, ja te razumem.
(Harmonija)

Osim sadržajno, zbirka je i stilski na visokom nivou što s jedne strane proizilazi iz dobro promišljene strukture svih ciklusa, koja započinju uvodnim pesmama i najavom motiva o kojima će se dalje pisati, a završavaju se otvorenim pitanjima na koja će čitaoci sami odgovarati. S druge strane, to proizilazi iz stila kojim se brižno uravnotežuje objektivna i neutralna reč sa ličnom, toplom rečju poetskog i životnog iskustva. Takav stil proizilazi iz autorkine lične refleksivnosti i emotivnosti, kao i iz njene mašte. Stoga je ova zbirka stihova više od pisane reči, ona je i interakcija na način koji omogućava razgovor čitalaca sa samim sobom i sa različitim ljudima uključujući i pesnikinju. Pritom je poziv na razmišljanje, i na razgovor o smislu postojanja, na doradu sopstvenih iskustava vezanih za bivstvovanje direktan i potpuno ličan, privatan za svakog čitaoca posebno. Ova zbirka osim umetničke ima i kulturološku misiju. Umetničku ispunjava u potpunosti jer omogućava višeznačno povezivanje različitih i na izgled udaljenih pojmova na jeziku biranih reči i izraza, te zrači snagom kreativnosti autorke. Njena kulturološka misija je u tome što je, progovarajući o univerzalnoj temi, omogućila običnim ljudima, čitaocima da nešto i nauče o važnom aspektu čovekove duhovnosti.
Željka Avrić u stihu nalazi svoju meru pretvarajući ceo život u priznanje lirici. Život, ta čudna spirala smisla i besmisla, vodi je u poeziju, u zaboravljene predele lepote, skoro nestvaran svet, ali sigurno, ne svakom dostupan. Za sve ovo kriva je neuhvatljiva izmaglica koja se zove ljubav, uz svu gorčinu i razočaranja. Njena poezija stoji izvan istine i laži, jer gradi svet u stihu, koji je za nju jedini istinit. Na taj način se izdiže iznad stvarnosti do suštine duha.
Svoj doživljaj ali i doživljaj pročitanog koje je i svojevrsno istraživanje Željka Avrić prikazuje pesničkim slikama. Ako se prisetimo da su tokom istorije književnosti postojala razna shvatanja odnosa umetnika i stvaranja, ovde iščitavamo tekovine renesanse koje se i danas poštuju, u savremenoj književnosti, a to je: Da je umetnik stvaralac, da stvara nešto novo i originalno. On stvara u svojim, malim zemaljskim okvirima, konkretno ovde stvara književno delo, za šta je osnovno stilsko izražajno sredstvo reč.
Reči koje Željka Avrić koristi su kovanice ili neke reči koje liče na kovanice, ali to ipak nisu. Zašto nas njene pesme podsećaju na neke nove reči? Možda zato što ona koristi reči koje smo zaboravili koje više ne koristimo, a tako su pesničke ili ih koristi u nekim gramatičkim oblicima u kojima ih nismo sreli u svakodnevnom govoru. Neke od tih reči su: lunovina, versi, ljubve, negve, pometenije, žiće, svetlina, besnovnik, nigdina, oblačje, svevidica, niština, zvezdarje, sunčarim, sunčevina, ozverje…
Jedna reč kao naslov svih pesama, kao i u nazivu knjige odlikuje poeziju ove pesnikinje od ranije.
Sve njene zbirke se zovu jednostavno, a opet ta jedna reč nosi više značenja: Portret, Zvezdarnica, Marginalije, Vremenik i Jesam. Slikajući rečima svoj Portret u Zvezdarnici nebeskog svoda, ispisala je Marginalije svog iskustva i sabrala istoriju i prošlost u Vremenik stvaranja sveta i u pesničko vjeruju u poetsko Jesam. Bliska i razumljiva dela Željke Avrić i dalje svedoče o popularnosti njene poezije, a to je i razlog zašto ova poezija toliko mnogo i odjekuje u nama.