Ako budeš u večeri sama,
u tišini sobe tražila svoj mir,
dok napolju gromovi i
munje najavljuju nevreme
i sve te jače pritišće hladna
tama, po oknu prozora odjekuju
kišne kapi septembarskog dana,
beležeći suze oko tvojih usana,
seti se, nije laž ljubav bila, već istina,
zato je i ostala rana, nezalečen ožiljak, u
taj tužni smešak, obeležen pečat života i
trag trenutka.
Biće ti teško, rosiće tvoje suze
čiste bisere ljubavi nezavršene,
zamršene igrom kasnog života,
tražićeš reči i nećeš ih naći,
nema ti ko odgovor dati, znaš i sama.
A ne znaš ga ni ti, samo vreme,
ono jedino zna i razume,
kako je kad se voli, a mora da
ode i zato lije kiša iz tvoga oka,
kao ona napolju.
Oplakuju neostvarenu ljubav,
koja je otvorila svoja krila u prvom
letu, kao leptir poletan, pun života,
nestao u prvom danu, kao da nije
živeo i tvoja ljubav bila je jaka, ali
tuđa. Obriši suze, napolju prestaje
kiša, shvati da život ide….
Budi jaka!
