Naborane,
umorne misli prekida
otkucaj zakasnelog dana,
odbeglo,
gluvo jutro donelo tamu mraka
i reku misli…
Želja daleka…
Vuku je daljine, traži
obrise tvog tela,
čiji otisci bride moju kožu.
Nosi me tama
noći, tražim
tvoju snenu senku,
ljubomorne misli
posesivno te dozivaju…
Na čijem jastuku spavaš,
i koja ti naslanja glavu na
grudi dok je maziš?
Pitam te kroz tišinu…
Modre oči gore
u groznici ugaslih strasti…
Mene se i ne setiš,
u celosti pripadaš trenutku.
Pusti da te udahnem i
osetim, umori me i izmori
onako kako znaš,
zaboraviću
na plutajuće laži i
nevere, kada utonem
u sagu modrih očiju, misleći
da sam jedna jedina.
Budi moj penasti
oblak i nežna grančica
da naslonim dušu,
dok ti prozirne kapi jutarnje
rose kvase čelo umorno
od neispavane noći.
Pusti me u mirise ljubavi,
u svemir osmeha
tvoje duše
da nahranim moju
i opustim misli uklete.
Budi moj
nevidljivi svet
u kom se napajam
ljubavlju života.