Renato Henc je rođen 16.aprila 1972. godine u Požarevcu gde i sada živi zajedno sa svojom suprugom i dve ćerke Helenom i Darijom. Renato Henc je još jedna ličnost koja je postala popularna nakon takmičenja u poznatom šou „Zvezde Granda“. Bilo je to 2007. godine kada je pobedu odneo Dušan Svilar. Iako nije pobedio Renatu je takmičenje u šou donelo mnogo toga. Muzikom je počeo da se bavi još kao dete dok je imao samo sedam godina. Prvo je svirao harmoniku, bubnjeve i gitaru.
Popularni pevač i kantautor Renato Henc, već pet godina je počasni član kluba prijatelja Medjunarodnog policijskog udruzenja (IPA). Renatu je osim Zaječarske uručena i Braničevska nagrada priznanje, zvanično od predsednika IPA Srbije, Dragana Petkovića kao i predsednika regije (IPA ) iz Zaječara, Dejana Tošića.
Njegova muzika se zasniva na realnosti, iskustvima kroz koje smo svi prošli. Nema mistifikacije, čitanja izmedju redova, nema neistine i pretvaranja. Nema kupovine publike ni podilaženja masovnim histerijama, ima samo iskrenosti. On jeste čovek koga vode intezivne emocije, ali o njima ne pravi epopeje po štampi i televizijama, on ih piše i zato su trenuci kada stvori novu pesmu i bude siguran u nju neuporedivi i veoma dragoceni. Muzika je jako povezana sa emocijama, raspoloženjem, duhovnim stanjem.
Marko Spirić: Na koji način pronalazite motivaciju za nove uspehe u periodu kada se sve ne odvija onako kako ste očekivali?
Renato Henc: Naučio sam od produhovljenih ljudi da svoje padove pretvaram u pobede. Pre sam patio, bilo mi je krivo zašto baš tako. Ali sada je sve to drugačije, mnogo brže se podignem i nastavljam još bolje, bolje nego predhodnog dana, tako da sam iz dana u dan sve bolji gde će mi biti kraj.
Marko Spirić: Moglo bi se reći da ste se prethodnih godina, na neki način, povukli iz medija. Zbog čega?
Renato Henc: Nisam se povukao, ja to nisam primetio. Gostovao sam po kultnim i probranim emisijama, stvarao muziku, pevao to radim svaki dan i mislim da se nikad neću povući, iz razloga jer je to moj život. Moram ti reći nešto, ne mogu se naći u emisiji sa nekim ljudima koji razmišljaju drugačije, ja sam čovek pevač, muzičar, mislim da nisam STARLETAN, starleta ili plastične striptizete koje pokušavaju da pevaju koje se na taj način „probija na estradu“, ja sam došao mukotrpnim putem i zaslužujem da budem negde gde sličnih nema u mom okruzenju. U stvari sad brkam mnogima u oko, ali dosta sam ćutao.
Marko Spirić: Ko vam je najveća podrška pri donošenju odluka i čije savete rado slušate?
Renato Henc: Savete slušam od naučenih probranih i našlusanih ljudi, koji mogu svojom pozitivnom energijom i svojim prisustvoim da pomognu stvaranju jednog muzičkog dela. Nije bitno da li su mladji ili stariji. Moja prva podrška su „MOJE TRI“, pa dalje.
Marko Spirić: Da li je postojao period kada ste želeli da odustanete od muzike?
Renato Henc: Nikad, nikad, nikad, taj period ne postoji, samo Bože zdravlja i taj period se neće pojaviti NIKADA.
https://www.youtube.com/watch?v=FFRPIq4mGUc
Marko Spirić: Šta za tebe predstavlja muzika, kako je doživljavaš, da li se u svakoj od pesama pronalaziš, ko ti piše pesme ili uglavnom to prepuštas ljudima koji te dobro poznaju?
Renato Henc: Uh ovo je dugo i iscrpljivo pitanje, o ovome bih ti mogao pričati danima i danima, jer za mene je muzika SVE, počev od dečijeg smeha, preko raznih prirodnih tonova, pa sve do nekih instrumenata koje pokušavam da naučim da sviram. Ovo sam ti sad pretrčao baš, baš, ali muzika je meni dobro jutro, dobar dan, laku noc i dobar san.
Muzika nema granice, tako i moja inspiracija i sve sto se tiče muzike. Odgovor na to da li se pronalazim u svakoj pesmi, odgovor je DA, mora biti bar delić pesme koji će me podsetiti na jedan period mog života, nije bitno zašta je vezan, ali mora. Posle može ideja da nastavlja u drugom toku, ali taj deo pokreće ideju. Pesme samo dobri ljudi, jer od dobrog čoveka i časa vode je slatka, a kamoli pesma koju piše i kroji po tebi. Na primer, tekst za pesmu „Nirvana“, napisala je Ljiljana Jorgovanović dok smo sedeli kod nje u stanu i pričali o nekim dogodovštinama. Ljilja je pre svega dobar čovek. Nekad i ja znam da napišem nešto, valjda sam i ja dobar čovek.
Marko Spirić: Koliko je teško biti autentičan, a istovremeno i komercijalan u vašem poslu?
Renato Henc: Ja nikad kad sam ja birao pesme nisam težio da budem u trendu, TREND? Šta je to? Za mene to ne postoji, jer uvek sam nosio ono sto meni lepo stoji, a ne drugima. Medjutim ovo je vreme uniformisanih muzičkih pravaca, prate jedni druge, ja nisam takav, ja volim ono sto meni priraste k’srcu pa makar to bila samo gitara i moj vokal. Zato meni nije teško biti autentičan.
Marko Spirić: Možete li da kažete da ste ostvarili sve svoje snove ?
Renato Henc: Svi stalno sanjamo, i ljudi stalno teže ka nekom većem uspehu i to je lepo i ja to poštujem jer sam i ja takav, stalno nešto istražujem i nikad ne dosanjam san, stalno mi nešto fali. U privatnom zivotu sam ostvaren, mada voleo bih još dece, nego ova moja neće treće dete. Voleo bih da se to povećava, ne samo kod mene u porodici negu svuda, nekako volim decu, uživam u tome kad dođe na svet ( jer se tad olesim od alkohola, p.s. oba puta nisam znao gde sam hahahahah) kad vidiš prvi osmeh da ti je uzvraćen od nečega gde si bio direktan učesnik. Lepo je biti i živeti u svojim snovima.
Marko Spirić: Kakvi su vam dalji planovi i ambicije što se tiče karijere i kako se pokazao Vaš novi album?
Renato Henc: Nema stajanja, zato što se mi svi u porodici pokrećemo lepim notama, radujemo se uspesima drugih, samim tim i sebe pokrećemo da mi napravimo korak dalje. Ja sam već u fazi sledećeg CD imam vec 4/5 pesme koje samo treba da se lepo postave, imam inspiraciju i za ostale ali ne treba žuriti sa izdavanjem, “Beskonacna sreca“ je tek krenula , polovinom oktobra će biti promocija, svi su pozvani, biće dobre priče, muzike i pevanja, naravno nešto i da se čalabrcne i popije i da napravimo žurkicu da se presluša dobro CD. Ovaj CD u izdanju PGP: RTS „Beskonacna sreca“, kad skapirate pesme videćete da je to deo svačijeg života, i da svi živimo slično. Poslušajte biće Vam sve jasno.
Renato Henc sebe, svoju muziku, život i stvaranje oslobadja suvišnosti i to ga u velikoj meri definiše. U njegovom slučaju se potvrđuje izreka da su sve jednostavne stvari kvalitetnije i najbolje u poslu, u odnosu sa ljudima, u odnosu prema sebi, u načinu na koji živimo i radimo. Bez robovanja, suvisnih tereta, emocija i pitanja koje nas sputavaju.On je potpuno uveren da život cine sitnice i male radosti, zato minimalizam za njega ima posebnu vrednost.
Odrastao je na stepenicama i shvatio njihovu tajnu, shvatio da ne sme da ih preskače,da trči ispred svojih godina i iskustva, da ne traži više nego što treba i može u datom trenutku. Da treba da sanja i da želi, ali da ne upropasti sve time što ce preskočiti pet stepenika odjednom. Realan život vas u tom slučaju uvek vrati na početak. Pronasao je svoj deo mora i prešao dosta stepenika, jos mnogo ih je pred njim i on napreduje polako. Zna da se brže stiže do obale, ali da je mnogo važnije stići do Kanli kule.Kao što je trenutak nastanka pesme jednim u njegovom autorskom radu, takav je i momenat kada tu pesmu podeli sa publikom podjednako upečatljiv i važan.
Energija sa kojom govori o tome, činjenica da ti trenuci pišu loše raspoloženje i probleme, dovoljan je dokaz da je to, to, da se napreduje na stepenicama. Bez kalkulacija, bez predračuna i proračuna, bez koketiranja sa emocijama, bez lažnih slika, pesama i osmeha, otvoreno i iskreno u tome je suština. Nije čovek koji svima poklanja svoje poverenje i svoje emocije, a i život je po njegovom mišljenju postao virtuelna laž bez mnogo pravih vrednosti.
Renato Henc nikada svoju karijeru nije podvlačio žutim, nije je ni tako započeo i ne želi tako da je vodi. U tom smlislu je imao mnogo loših iskustava koja su uslovila da zauzme stavove i pobedi u borbi sa vetrenjačama, bar na nivou sopstvenih prinicipa i kredibilitetu svoje porodice, svog mikro sveta. On dobro poznaje sebe i ta introspekcija mu mnogo pomaže u životu. Sluša svoju intuiciju i svoj unutrašnji glas. To mu donosi mir, to je njegov put ka zrelosti. Otuda ta stabilnost koja ga karakteriše, bez obzira što ume da eksplodira, što ume da bude impulsivan, što ga nekad temperament izazove. S’druge strane kroz život ide srcem, a ono ponekad ne može da pređe preko nekih stvari. On je to prihvatio kao sastavni deo svoje prirode koju ne može da promeni, kao što ne može da se oslobodi pravdoljubivosti koja ga često sputava. Vodi borbu razuma i srca, nekada gubi, nekada pobeđuje, ali se ne predaje. Razum daje epilog ovoj priči, srce se možda smeje sa strane i kaže pobediću te. Takav kakav jeste, svoj, slobodan i dosledan, na svojim stepenicama, svom delu mora, na svojim putevima, uvek sa uključenim farovima. I nema tu ničeg tajnovitog, neobicnog i drugačijeg, ima sreće ali i kockica koje nedostaju. Ima vremena, emocija i pesama, ali nema žute boje, jer ništa nije skupo kao uraditi pogrešnu stvar.
