Prošla su vremena kada smo znali svirati usnu harmoniku u večernje sate.
Sestre su za se učaurile u crni plašt držeći za ruku
ne(rođeno) čedo.
U igri vetrova, dok bežiš tlo ti sapliće noge,
podvaljuje ponor, hod bez povratka.
Ruke pabirče nemoći dok se glas brani od gubitka zrna u stomaku.
Kroz umove protiču potoci iz detinjstva,
slike iz mladosti se stapaju u hladu, grlo ne pušta glas.
Na dlanovima je predkazanje koje će popiti daljina.
Bili bismo braća po krvi da nismo poginuli u igri vetrova.
Bili bismo rođeni da nismo poginuli na rukama majke i voljene žene.
Udisali bismo vazduh. Uzimali isto parče hleba.
Znam…
Postali smo (ne)dosanjani i (ne)rođeni, zapleteni u urni sadašnjice.
