Prethodni dokument „Projekta Venus“ govorio je o Nemcima, Rusima, tajnim vojnicima, o pobijenoj porodici naučnika i štačemu sve ne. Red je da se bacimo na njegovu dopunu, nazovimo je „Projekat Venus 2“, šifra „Na ivici razuma“
Šta saznajemo ovde? Saznajemo da je dečak, koji je preživeo sudar sa ubicom njegove familije, sada odrastao čovek u posedu vlade. Takođe saznajemo da je zapravo genetski klon nemačkog super-vojnika s kraja Drugog svetskog rata. Uz to, prodiremo u njegove nasleđene sposobnosti, kao što je za nijansu ubrzano zaceljivanje. Da, čuvao ga je propali fizičar, o kome će biti reči kasnije, a doživljava i ljubav u jednom trenutku, što će biti korisno kasnije pri analizi psiholoških poriva momka. Ime mu je zvanično, legalno, Džejson Voker. Fizički je pljunuta kopija Ota Vajshagena, gorepomenutog supervojnika. Po ponašanju, uzevši sve što znamo o Vajshagenu u obzir, ni približno sličan.
Nije jedini koji je pljunuta fizička kopija nekoga. Jedan njegov ispitivač, Džek Rid, s nadimkom Gvozdeni Džek, ima lice i građu strip scenariste Marka Stojanovića. O Ridu se ne zna puno, tek toliko da je neko s kim se ne valja kačiti. Sudeći po ovom dokumentu, neko je ko zna mnogo više o celoj priči iza Vajshagenove transmutacije od nas. I nije jedini.
Dvajt E. Džekson je ime pacijenta duševne bolnice (IME IZBRISANO) koji je preminuo krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Izvori kažu da je bio svedok iz prve ruke jednom pokolju u Vijetnamu, na lokaciji (INFORMACIJA IZBRISANA). Sudeći po onome što je razotkriveno o datom slučaju, u pitanju je bila propala misija gde su vojnici naleteli na čitavo selo zaraženih ljudi, sa pokretima sličnim filmskim zombijima. Ridovi ljudi su sigurno ovo pomnije istražili. Džekson je bio prisutan kada je ceo njegov bataljon pao pod prvo zaraženim Vijetnamcima, a onda raketnom paljbom vojske SAD, planiranom da lokaciju izbriše sa mape. Do svojih poslednjih dana Džekson je patio od najsurovijeg oblika posttraumatskog stresa.
O čoveku koji je izbavio Vokera, o kome je mladić pričao, se saznalo dosta nakon podrobnog istraživanja. Zvao se Pol Alan Berman i bio je fizičar po struci. Cenjeni akademski građanin. Prijavljen je njegov nestanak u periodu od pet godina, nakon kojeg je postepeno pokazivao abnormalne bihevioralne oscilacije. Govorio je o kojekakvim vanzemaljskim invazijama, na šta su kolege odabrale da se distanciraju od njega. Ovaj čin je pratila i njegova porodica. Zadnji put je prijavljen kao beskućnik na ulicama grada (INFORMACIJA IZBRISANA), što potvrđuje Vokerovu priču, ili joj barem daje malo na verodostojnosti.
O Lizi Fering, Vokerovoj devojci koju je navodno bio primoran da ubije, se ne zna puno. Njen grob je lociran, a ono malo podataka o njoj potvrđuje da je bila zavisnik od više narkotičkih supstanci.
Ceo dokument deluje pomalo traljavo sređeno. Previše je vremenskih skokova. Otpočinje storijom iz sedamdesetih, pa se navraća na sadašnjost, pa se vraća u devedesete, pa u četrdesete. Sastavljači „Venusa 2“ imali su dobru zamisao, samo je egzekucija propatila od prevelikog vremenskog vrludanja. Ličnosti su pak detaljno opisane i svaka je na svom mestu. Ovo valja pohvaliti.
Puno je ličnosti i koje nisu dobile puno opisa, a koje bi valjalo naknadno istražiti. Tu je vojnik koji je savremenik Vajshagenov. Njegovo svedočenje deluje kao da bi se fino uklopilo u prethodni „Venusov“ dokument. Viktor Štajner je takođe osoba od osobitog interesa po nas.
Obično dokumenti ovog tipa umeju da se libe od korišćenja povređivanja dece. Ipak se treba suočiti sa činjenicom da se i to dešava. Mladi Voker je popio metak od Štajnera, i ovo nije cenzurisano. Što nam dodatno omogućava razumevanje i opravdavanje ovog dokumenta.
U odnosu na prethodnika, „Venus 2“ je obimniji, podrobniji i pristupačniji. Deluje kao prosečni radovi slične vrste, ali se sa datim informacijama služi adekvatno i kao takav će biti arhiviran. Uz malo sreće, naziraće se kraj priče o „Venusu“ uskoro.
Do tada, ovaj projekat je ZATVOREN.
