Nešto razmišljam, kada bih se zvala Karmen, možda bih ustajala na desnu, umesto na levu nogu, ne u šest ujutro, već negde oko podne, naspavana i raspoložena. Moj san bi bio dubok, a snovi meki i baršunasti. Mirisala bih na ružine pupoljke umesto na nevolju i nosila malu crnu haljinu na matine, umesto farmerica i stare majice. Sigurna sam da bi se mnogi okretali za mnom iako mi to nije prva želja. Sa ovim imenom, nema šanse. Previše je nekako obično, svakodnevno. Nikad mi se preterano nije dopadalo. Nema senzacija. Možda ništa spektakularno i ne treba da se dogodi. Retko se u životu događaju velike stvari. Tek nekoliko puta ali ja bih želela mnogo više od toga.
Često se pitam, zašto se ne zovem Karmen i nemam tu plavu bujnu kosu i medene usne koje bi poželeo baš on, taj pravi, neko poseban, za mene. I kada bi spustio otrov na te rumene usne, pčele bi ga za nju odmah pokupile, samo da ne oseti tugu iz pogleda tih kristalno-zelenih očiju. Moje su oči boje ćilibara. Nije ni to loše, kada ne bih morala da nosim naočare ili se skrivam iza sočiva. Opet, i to je neka alternativa. Tajne su oduvek privlačne. Naročito u procesu otkrivanja.
Da se ja zovem Karmen, šetala bih ulicama Berlina u haljini koja otkriva kolena i stidljivo pokazivala istetoviranu ružu na golom, možda levom ramenu. Prišao bi mi taj, neko pravi, koji bi se zadivio mojom smelošću da prkosim i vetru i ratu i godinama. Otišli bismo negde daleko, putem snova. Ali život nije muzički video-spot. Možda bi moje zablude mogle postati hit, ali nemam baš hrabrosti za velike promene. Ipak je moje ime sasvim obično.
Da se ja zovem Karmen, večerala bih u Rimu, na mestu gde su bogovi ostavili miris istorije. Sedela bih na stepenicama drevnih trgova, kao deo te istorije i bila bih dovoljna sama sebi, baš onoliko koliko je potrebno da se uživim u ulogu te moje zamišljene – Karmen. Ne bi me brinulo da li je neko nahranio mačka i promenio vodu u akvarijumu ili tetka Cani doneo hleb iz prodavnice. Opet previše razmišljam. Ne zovem se Karmen, i ponavljam – često mirišem na nevolju. Umesto štikli od staklenih i svilenih perli, biram stare crne martinke i sasvim malo šminke. Mislim da zbog toga nisam buntovnik. Možda malo. Nikad ne komentarišem, ali to ne znači da mi nije stalo. Ne verujem da mogu da promenim svet ali ono što mogu sama – ne propuštam da uradim.
Moja se kosa preliva u crnim talasima i ponekad je glatka i sjajna, ovisno o raspoloženju ali i o šamponu. Doručak obično preskočim ali zato ručam u najlepšem delu grada. Prethodno nahranim i druge da bi mogla koliko-toliko da jedem na miru. Savest je ono što je važno. Odbila sam poziv u Prag. Nije mi tamo mesto. Izbegla sam i mnoge druge stvari koje bi me izložile nepotrebnim pogledima. Sutra je prvi dan škole. Krećem u peti razred, po drugi put. To je ono što je bitno. Taj dan treba obeležiti. Prelazak u novu fazu odrastanja. Nije mi za tako nešto potrebna mala crna haljina. Izabraću nešto svedenije. Umesto tetovaže ću naslikati osmeh, a večeru u Rimu ću zameniti za parče pice u Ušću. Pogled sa obale izgleda više nego svetski, baš negde oko devet uveče. S druge strane će se ponosno uzdizati bedemi Kalemegdana. Neće se pojaviti onaj pravi, jer je već tu, godinama uz mene, samo nisam primetila njegov nežan pogled. Fokus je bio pogrešno usmeren, a bilo je i mnogo „prečih“ stvari. One druge su se podrazumevale.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
