Devedeset i neka godina . Čudno neko doba. Doba Kasandre, mirišljavih papirića i prvenstava u košarci na kojima Srbija, tada Jugoslavija, naciji vraća nadu i dostojanstvo.
Mi smo mali, imamo po desetak godina najviše. Letnji je raspust i mi idemo na boravak tamo gde smo oduvek i išli… Kod rođaka na selo. Za more se nema. Normalno, to nam ne predstavlja problem. Tamo nas čekaju naša velika braća i sestre, pa se radosno pakujemo.
Hop! Spremni smo! Rančevi su na leđima, ljubimo se sa mamom, tatom, bakom, dekom,… Krećemo, pa se opet vraćamo, pa im još jednom skačemo u zagrljaj, oni se smeju… Ovoga puta stvarno krećemo ka autu, pogledom pitamo, i čujemo odgovor:
-Sešćete oboje pozadi.
Mašu nam, zatvaraju se vrata, ali se kroz prozor automobila čuje sada ozbiljan tatin glas upućen nama:
-Budite dobri! Slušajte sve tamo, nemojte da čujem da nešto nije u redu!
A zatim odmah kroz blagi osmeh izgovara čuvenu rečenicu koju mi već maltene i očekujemo, upućenu bratu koji nas vozi na toliko željeni boravak:
-A ti, znaš već, ako nisu dobri, tu je prut! Hehehe…
-Da, da, podrazumeva se. – izgovara brat okrenuvši se ka nama i namignuvši nam veselo. Mi se kikoćemo.
Auto se pali, okret u rikverc, pa ka izlazu, čuje se sirena dva puta i … odosmoooo!
———————–
Dve hiljade i neka godina. Dolazim iz daleka u zavičaj na kraći odmor. Nema obaveza, nema gužve, samo dragi ljudi, stare staze i poznato milo nebo.
Ženski deo porodice predlaže da se ide po bratovljevu decu. Na raspustu su, pa da dođu malo na boravak. Panta rei i na isto dođe.
Palim auto, krećem. Čekaju nas nespremni. Dok čekam da se spakuju, razgovaram sa bratom. Neraspoložen je. Ne može decu da pošalje na more. Ni u inostranstvo. U ovoj državi sve je užasno. Kakvu budućnost da im pruži?
Žalopojku prekida glasna svađa devojčica koje nikako da se dogovore. Starija besno ulazi u kola sve vreme gledajući u svoj tablet. Seda na suvozačevo mesto, naravno. Mlađa se dernja: – Hoću napred i jaaaaaaa aaa !
Desetominutno ubeđivanje oko toga ko će gde da sedi, buka, dreka, nekako se sve završava s povoljnim ishodom po stariju, naravno. Mlađa kukumače sve vreme do kuće. Boj na Kosovu između dve sestre ne jenjava ni narednih dana, s tim što variraju zaraćene strane, jer starija povremeno ratuje i sa ukućanima tj. sa nama. Jedne večeri zvoni telefon, podižem slušalicu, brat je.
Brižni otac zove da pita kako su mu kćeri. Glupo mi je da ih tužakam, mislim se ne bih da zbog mene dobiju batine, al ne mogu ni da prećutim skroz, pa odgovaram:
-Nisu loše, al može i bolje. No, ne brini, u svakom slučaju tu je onaj čuveni prut, ako zatreba, je l da? – izgovaram kroz osmeh evocirajući uspomene.
-Kako to misliš? – čuje se sa druge strane slušalice – Moju decu ne može niko da bije. Ni ja nisam tukao tuđu decu! Razumeš?
O, da, razumela sam.
-Haha, super, nego vidi, – izgovorih nekako – aj, dođi po njih, molim te. Znaš, odmorila bih se malo, a tvoja deca su jako živahna, ne mogu da ih ispratim.
-Ostarila si, a?
-Pa da, znaš i sam kako je, dvadeset peta već, stižu godine … Ne može se više s decom ko nekad kad sam bila mala, ovaj, mlada …
