Reči, proći će kroz rebra brzinom svetlosti,
Kad pronađu put u tvom telu, proći će kroz plućnu maramicu
ne pitajući za bol. Zariće se, blizu srca.
Izrasti iz mojih usta kao što bršljen raste uz hrastove.
Kad prestanem da te volim, postaćeš Kišni čovek.
Znaćeš da smo mi astralni ljudi i da te nisam volela.
Hodaš ulicama, baš ti Kišni čovek, tražeći u mesečevoj meni moju senku.
Ja te tražim u snovima mesečara, lutam po astralnim putevima.
Provlačim se kroz vreme pitajući se da li si ti moja sudbina.
Tvoje stope, zapisaće noć u kapljicama kiše što se slivaju niz staklo.
Pod prstima, otkrićeš moje lice koje je skrivala noć pod velom.
Ogrnuti kaputima, kao da se nikad i poznavali nismo, otići ćemo sa druge strane sna.
Ostavićemo ljubav pod zemljom da počiva za 
nove, astralne ljude.
Kroz ušne školjke prošumeće reči da se nismo popeli visoko.
Bar ćemo znati da smo pali i zagrizli zemlju umesto jabuke.
