Pre nekoliko meseci, druga po redu knjiga Nenada Plavšića „Orden za kraj“, predsednika Književnog kluba „Sirin“, ugledala je svetlost dana. Promocija se održala 9. juna 2016. godine u Centru lepih umetnosti Guarnerius Jovana Kolundžije.
Promociju je otvorio veliki književnik, književni i filmski kritičar, predsednik Upravnog odbora i PEN centra Bosne i Hercegovine, Nedžad Ibrahimović.
Pored gospodina Nedžada o knjizi govorila Nada Vukićević – Drinska, novinar i pisac. Stihove su, pored autora, čitali i članovi KK SIRIN.
Govoreći o Nenadovoj poeziji, o težini i značenju pesnikovih reči, gospodin Ibrahimović se osvrnuo i na aktuelno stanje u književnosti na Balkanu, a takođe i podržao mlade, talentovane, autore.
Program je vodio pisac Karlo Astrahan, a ruske romanse na klaviru svirala Anžela Nedeljković, profesor muzike.
Recenziju Nade Vukićević prenosimo u celini:
Ne umire duša
Ponekad talentovane Bog uputi, okrene ih prema meni… I tu nema druge… Nije objašnjivo… A onda sanjam dobre ljude koji dolaze… Rođeni već jesu, a imaju Vrlinu, nenametljivi su… A ONO Dobro u Njima treba pokrenuti, da se vrati duša u ljudskom obliku, ONA koja priznaje Ljubav…
Nenad Plavšić piše o Ljubavi, o Bolu, bez koga se ne postaje dobar Poeta… Neki stariji pesnici naši, porede ga sa Jesenjinom, srpskim – modernog doba. Pridružih se Njihovom razmišljanju i sada posle stalnog praćenja Njegovog poetskog kazivanja, objavu ispisujem za javnost, u kojoj se poslednjih godina pojavilo malo mladih pesnika, da zablistaju i zadive Srbiju …
Srbija dožive (i pored ostalih nepravdi, u kulturi, zamiranje). U Književnosti jedino se ne daju usamljeni „ratnici“ sa perom u ruci… Novinari koji behu i pisci, i razumevaše poeziju, ćute (kao da se svog znanja postideše), kao da se boje da reskiraju, a sve manje dižu glas… Nenad piše i o Ljubavi prema Srbiji i poštuje i voli našu Veru Pravoslavnu…
Ovde Žena , stiže iz bratske zemlje, i zaljubiše se u Reku i učini se da ih ponese zajedno Reka u novi život, a ipak ih i vrati u staro vrednovanje života… Ipak još će Drina krivudavo da teče dok se ponovo vrati NAMA Ljubav i Dobrota… U međuvremenu, pesnik će ovaj ostati samo jedan što ispisa u pesmi „Brojanica“: „Budila se noć/ ljubila me strasno/ kroz drhtaj lepote ledila mi kosti“… Razumećeš Čitaoče Vrli, jer ako nisi, doživećeš sutra: „Hodali smo dugo opijeni, nitima sreće/ Oko nas šuma…/ Oko nas tiši-na , mirisalo je neko neznano cveće/ I sva su jutra stihove tkala – Bio sam zaljubljen/ Sećaš se?/ Upitao sam ponizno, setno/ Na pustom groblju muk, Sunce je zašlo/ Sanjao je mermer crni nesretno/ Sanjao da se DVOJE ISTIH NAŠLO…“
Postoje u Nenadovoj Zbirci pesme podeljene na dve celine, koje ipak teku kao jedan osećaj divote, pa prelaska u Bol, zbog rastanka koji je neminovan, a opet nadanje traje da velike ljubavi Kraj nemaju, pa čak ni posle „Života“, kao da će se samo Tamo u drugim prostorima rasplamsati, rasterećene od zemaljskih nepravdi i sputanosti… I svi naslovi Nenadovih pesama (koji su u većini slučajeva samo jedna reč), sami govore o „titrajima“ zaljubljene duše…
Da li je ovaj Bogom darovan mladi Poeta prevazišao, do sada, neka kod nas pesnička dostignuća? Toplo preporučujem knjigu čitaocima, jer će ih privući novi izrazi, na koje će se iznova vraćati, i naći, potom, sebe u stihovima koji govore o Ljubavi, koja ne umire i kada se Život ugasi…
NE UMIRE DUŠA! A onda pomisli svako od nas da ima jedan: „ORDEN ZA KRAJ“, Priznanje koje je, u stvari, Spoznaja samog sebe posle svih „LUTANjA“, spoticanja i prekora i kad se smiriš i KAD SE SETIŠ REKE…
