Zašto mi dolazite, misli,
preko reda, i bez reda,
rastelovljene,
sa neizbrojivim udovima…
stvarate i parate spone
izmedu jave i sna,
štipkate mi srce i moždinu…
Što se bar ne uhvatite u kolo
kao sva dobra deca
(barem tako vas ja zamišljam)
da bar jednom
sagledam vam korake,
taj nevidljivi splet boja,
zglobove u ovde prisutnoj nigdini,
bežuckanje u obližnjoj nedokučivosti…
