Sećam se iz bajki
koje mi je ispričao deda,
da je na ovom prostoru gajeno polje lavande.
Neko polje u kome smo živeli srećno,
dok nisu sa neba pale olovne kiše…
Kap po kap, sve brže i tiše .
Gajili smo polje lavande dok srca nisu
pogodile otrovne strele.
Čuvala nas je jedna zvezda na zemlji snova.
Plesali smo u zagrljaju jedne žene.
Bili smo prijatelji i rođaci bez munjevitog pogleda.
Na Balkanu, bez kletve, brat za brata, srcem uz srce.
Drug za druga , bez noža u ruci.
Čuvali smo jedno polje, pre suza i gorke kiše.
Polje, na kome je izlazilo Sunce.
Plovile su lađe snova na krilima Svetih anđela.
Mirisalo je divno, to polje plave lavande.
Na slobudu i rad- nadu mladosti i veselje duše.
Zemlja od neba se nije razlikovala na Balkanu,
sve je bilo obojeno jednim tonom plave boje.
Padale su zlatne godine uspeha i slave.
Živelo se u jednom ritmu note i dahu ljubavi.
Izlazilo je Sunce!
Sve je ovo postojalo na balkanskom polju lavande!
Pesma i veselje!
Odzvanjala su zvona vere, simboli zastave postojanja.
Sve to na jednom i jedinom Balkanu,
cvetalo je u jednom dahu, u korenu pranaroda.
U osmesima kćeri i sinova,
u molitvama majki i rečima očeva.
Smešili su se ohridski biseri,
crnogorski vetrovi rado su zadarske stene ljubili.
Od Prištine do Beograda i Slovenije,
slavljene su turneje velikana.
Prašinu su prosipale zvezde mira,
tuda gde teče Višegradska reka Drina.
U vozovima ljubavi sklopljena su prijateljstva
vezana jednom životnom notom.
Sećate li se te divote?!
Odzvanjala su zvona sloge pre grmljavine i oštrih reči,
pre svih munja koje su rasparale nebo…
Sećam se iz dedinih priča,
brat za brata, drug za druga, sve dok pali anđeo nije
zapalio baklju mržnje na plavom polju lavande.
