Možda je i vreme da se pokreneš, mali moj jadniče… da izađeš iz kuće nakon… 36 godina! Dugo si verno služio mene i moje roditelje, a sad bismo napokon mogli negde da te izvedemo, mali moj fenu ! (Zaista, da li se ikad zapitamo kako je svim tim spravama koje decenijama rintaju i tavore pod našim krovovima ? Ili je možda bolje onima koje već posle 5 -6 godina upoznaju, jel’te, širinu i živopisnost nekog otpada ?) Eto, bio si svedok mnogih mirisa naših glava, možda tu i tamo nazirao po neku misao i nemir ispod kose, a sad kad tebi nešto neizostavno treba, iznosimo te iz kuće. Neko bi mogao i da dođe da te pogleda, ali ja te rado i s poverenjem nosim čika-Voji da se on pozabavi produžetkom tvog života (dobro, nama na službu, priznajem). Neću da gnjavim čika-Voju da on dolazi – zamišljam ga kako se, u svojim škripavim kolicima, pokreće po svojoj sobi i dvorištu tek koliko treba, a pomoću svojih vrednih ruku, bistrine i strpljenja, petlja oko raznih stvarčica koje mu ljudi sa poverenjem, a po neko i sažaljenjem, još uvek donose…
