“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma
“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.
