MILAN
Tačno u petnaest časova Milanu se završilo radno vreme. Ipak, nije se makao s mesta već je pozvao ženu i rekao joj da mora ostati duže. Slagao je. Cupkao je nervozno nogama čekajući da dan potamni. Čim se smračilo, izleteo je iz kancelarije natukavši kapu na obrve, a pod rukom je stiskao nekakav zamotuljak.
Pažljivo se provlačio između parkiranih automobila jadikujući za svojim koji je na popravci. Birao je mračne i ne toliko prometne ulice. Znao je da će se nahodati, ali nije mario za to. Jedino mu je bilo važno da stigne kući neprimećen. Saplitao se, posrtao, padao, ali je odlučno nastavljao napred.
Stvar se pogoršala kada je ušao u svoje naselje. Tada se još pažljivije kretao. Kada je bilo potrebno, puzao je, uskočio u kantu za smeće, peo se na drvo… Mislio je:
– Samo da ne naiđem na nekoga ko me poznaje.
Tada je usledila psovka i skok iza jednog mercedesa. Zaustavio je disanje. U susret su mu išli unuci prvog suseda.
– Pa zar ste morali sada i ovuda? – obrati im se u mislima.
Dok je tako skvrčen čekao da se deca udalje, dve snažne ruke ga ščepaše za vrat i podigoše u vis.
– Šta radiš tu?! – viknuo je vlasnik tih ručerdi.
– Ali, ali, stanite!
– Stani ti more! Ja sam policajac! Šta to radiš? Obijaš vozilo?
– Nn, ne obijam. Gledam ovu decu…
– Manijak znači! E sada ću ti koske prebrojati – zagrme organ reda i poče da drmusa nesrećnog Milana.
Ovaj kriknu i ispusti skriveni zamotuljak.
– Oho! Ipak si i lopov! Šta ti je ovo?!
– Cccveeće. Cveće. Stanite da Vam objasnim molim Vas – zavapi bespomoćno.
– Hajde da čujem. Samo brzo i kratko!
– Pa, pa, danas je Dan žena i evo kupio sam svojoj buket cveća, ali me sramota da nosim tek tako da svi vide pa se eto krijem – reče pocrvenevši.
– Auh majku mu! Pa što odmah nisi kazao? Mogao sam propisno da te ulubim. Hajde ustaj. Ja ću napred, a ti iza mene i polako. Ne brini, štitiću te do zgrade – zaverenički reče policajac i nastavi – ‘bem ti Osmi mart i ko ga izmisli. Eno, moje cveće od jutros u gepeku skriveno u panciru, čeka da završim dežurstvo.
