Ponekad mislim da se neke stvari dešavaju samo u lošim filmovima. Kada shvatim da to nije baš tako, da se nekim ljudima, taj loš film dogodi u stvarnom životu, poželim da promenim svet. Naravno da sve ostane samo na mojoj želji. Nisam ja jedina, koja je tako nešto poželela. Poželeli su mnogi i to moćniji od mene, ali nisu uspeli. Postavim sebi i to pitanje, da li nisu uspeli, ili nisu želeli. Sve više shvatam, da je ipak ovo drugo u pitanju. Ljudi, moćnici, ne žele da menjaju svet, zapravo ne onako, kako sam ja zamislila. Menjaju oni njega, ali ne na bolje, jer svakim danom je sve gore i gore. Ljudi kao da žele da se vrate mnogo godina nazad, ponekad, rade stvari, kojih nije bilo ni u kamenom dobu. Otišli su na mesec, nisu pronašli lek protiv kijavice. To je banalan primer, nisu pronašli lek ni protiv mnogo gorih bolesti, ili jesu, pa ćute. Opet se moram suočiti sa ovom drugom surovom konstatacijom „ćute“. Mnogo se piše o tome, kako zapravo za sve postoji i lek i rešenje, samo, mnogima nije u interesu, da se primeni. Neki kažu, da se na taj način planeta „prečišćava“. Ubijaju se ljudi, da bi im se smanjio broj, a onda se iznose podaci, kako čovečanstvu preti „bela kuga“. Nisam pametna ko je tu lud. Pitam se gde je nestala ljudska čast, zar su je ubili, a nisu mi javili!?
Ipak izgleda ima onih, kojima je čast jako bitna. Obradujem se kad pomislim, da ima i takvih, kada pročitam neki od naslova u novinama: “ Spasio svoju i porodičnu čast…“ Radovanje je međutim kratkog veka, jer kada pročitam tekst, ostanem bez teksta. Čitam po više puta, trudim se da razumem, ali ne ide mi u glavu, da u 21. veku ljudi svoju „čast“ spašavaju, tako što ubijaju druge, često svoje najmilije. Nedavno sam pročitala jedan takav članak. Čovek ubio svoju sestru, jet je okaljala „čast“. Devojka se zaljubila, što je normalno, a porodici se to nije dopalo, što može isto tako da bude normalno, ako bi se na tome završilo. Svako ima pravo da mu se neko dopada ili ne, ali da ubije zbog „nedopadanja“, to nema pravo. Pojedini ipak sebi daju to pravo. Smatraju da će jedino tako moći da pogledaju, svojim seljanima u oči. Dešava se da im žrtva pobegne. Ode daleko, ali na tome se ne završi. Neke od tih jadnih devojaka uspeju da se sklone, a neke završe sa metkom u čelu. Taj metak je u njih ispalio, otac, ili brat, iz porodičnog oružja. Strašno, zapravo, još je strašnije, što mnogi od njih ostanu nekažnjeni, jer je takva vrsta spašavanja „porodične časti“, deo miljea i „kulture“ zemlje. Na hiljade mladih devojaka, uglavnom muslimanske vere završe na taj način, čak nisu upisane ni kao statistički broj, jer to nikoga ne zanima. Ono što zanima, monstrume takve vrste i njihovo okruženje, je to, da su uspeli da sačuvaju čast, te da se ponosno šetaju, umesto da trunu u zatvoru. Po mom skromnom mišljenju, čak i kazna zatvora bi bila mala, za ubice takve vrste. Ubiju ćerku, ili sestru netrepnuvši, spašavajući „čast“, za koju im niko nije rekao, da se ne nalazi među nogama, već u srcu i delima. Kada ljudi to budu shvatili, svet će možda biti bolji, jer nećemo suditi drugima, prema pravilima, koje sami donosimo.
