I večeras si sama. I ne samo večeras.
Videh te u gradu, malopre, u prolazu, kako šetaš.
Ljudi napolju žive svoje živote, po dvoje, znaš već kako to ide
A ti nekako po strani, u svom filmu.
Primetio sam smešak na tvom licu, pitam se samo da li je pravi.
Volim da te gledam dok hodaš, prija mi lagana igra tvojih koraka.
Ni da imam sto života ne bih mogao da pogodim šta misliš.
Uvek si nekako sama, i odsutna, i kada si sa drugima.
To te čini privlačnijom i drugačijom, veruj mi.
Kao da je samoća tvoje zanimanje.
Jedino tada si sva nekako svoja.
Dok ostali naklapaju naširoko, ti kao da gledaš k’o te sve gleda…
Često se srećemo, i nikako da se stvarno sretnemo.
Neko mora da zastane, i prvi progovori
Ti uvek negde žuriš, navodno, a ja uvek besposlen.
Posebno večeras kada mi posebno nedostaješ…
Mladi smo i dalje, to me raduje.
Više sanjamo nego što živimo.
Na tvojoj ruci, srećom, još uvek nema onog zlatnog prstena koga se plašim.
Nisi još sigurna sa kim ćeš da deliš sobu, krevet, život.
Iskreno, ne znam ni ja.
Možda je tako najlepše.
Za oboje.
Mladost je zato i najslađa jer ne znaš šta te sve čeka…
Volim da te zamišljam kakva ćeš sve da budeš.
I čija, naravno.
Kome ćeš da poveruješ, i ko će tebi da poveruje.
Možda bismo mogli u noćima poput ovih da probamo
Ono nešto što se zove ljubav, zajedno.
Znam da znaš na šta mislim.
Možda mi tada budu jasnije tvoje tišine
I tvoji koraci kada se jednom smire i progovore
Kako li bi to izgledalo?
O čemu li bismo?
Nakon koliko dana bismo se poljubili,
I ne samo poljubili?
Vidiš dokle dopiru moje misli
Dovoljno je samo da se mimoiđemo, u prolazu
I da poželim čitav život da provedem sa tobom
Zamisli šta bih sve smislio, u međuvremenu
Da se među nama, nekim čudom, nešto stvarno desi
A šta ako me uopšte nisi primetila
I onaj osmeh namenila nekom drugom?
Da, uvek je neko drugi, večito neko drugi
Dok oni pravi dolaze, i odlaze
A ti nikako da primetiš
Staneš, i zastaneš
Nego ideš, ideš i ideš
A nikako da stvarno odeš
Stani, za početak
Možda dobiješ svoje odgovore
A možda dobiješ i nekog svog
