Voleo bih da mi daju neku veliku zgradu u prirodi da tu primam ljude posustale od života. Neprekidno bih pravio predstave, predavanja, pričalo bi se o smislu, veri, pevalo bi se, igralo, vraćala nada.
Potrebni su ljudi koji vraćaju nadu.
Čija sama pojava ulepšava život.
Treba slaviti sve ono što vredi a što ne traži ništa za uzvrat.
Što daje a ne pita za cenu.
U ljude je toliko ušao kapitalistički duh da bi naplaćivali i osmeh i zagrljaj.
Zato i žive kako žive ako uopšte žive…
Treba u potpunosti promeniti paridigmu života i probuditi jedan novi zanos.
Prkosni. Dostojanstveni. Spontani. Nesujetni. Rasterećeni.
Čovek smisao treba da pronađe u humanosti, u angažmanu i u predavanju ljubavi a ne u narcističkim mantrama koje ponavlja u samoći.
Celovita ličnost ne nastaje skrivajući se od ljudi i problema nego samoizgradnjom i duhovnom snagom koju malo šta može da obuzda.
To nije Ničeov nadčovek koji bi da vlada i dominira, to je svečovek koji u sebi objedinjuje sve i koji pokreće.
Radost je nova revolucija.
Čovekoljublje.
Briga o duši i drugome.
Otvorenost koja pokreće i čije prisustvo budi najlepše u ljudima.
Neuhvaćenost u neurotične zamke vremena koje izvlače čoveka iz njegove humanističke biti i okreću ga protiv ljudi.
Kada čovek u sebi spozna ono božansko i univerzalno, stvaralačko i sveljudsko nema te sile koja može da ga baci na kolena.
Takav zanos nam je potreban.
Takve priče su nam potrebne.
Takvi prostori su nam potrebni.
A ne preplašeni od života pored kojih ne može da se diše.
Čovek je ono što probudi u sebi, ako izgradi ono najlepše to će i da projektuje na druge.
U krajnjem, šta neguješ u sebi i razvijaš to kasnije i živiš i proživljavaš.
