Koliko žene, ili bar ono što sam osetio kod žena, suštinski ne zanima hladna intelektualna priča već jedna otmena visokosofisticirana strasnost muškarca koja neprekidno pulsira između fantazije i realnosti.
Ništa ne odbija ženu kao ozbiljnost, teoretisanje u prazno, razbacivanje terminima, moralisanje…
Žena voli emociju, sirovu, zavodljivu, razbuktalu poput plamena, ali emociju koja pokreće.
Hladnoće se plaši, podseća je na nju samu, na samoću, bezizlaz.
Isto tako je i sa pričom koju želi da čuje. Nije joj toliko važno da li je istinita, već da li je u stanju da probudi pravu nju, da se oseti živom.
Žena je u stanju da nagradi onoga ko probudi nešto u njoj, bilo pesmom, bilo određenim gestom. Tu nema jasne logike, i nekih posebnih pravila, već samo varnica koja se dogodi ili ne dogodi…
Žena je pre svega mačka koja uživa u svakom svom pokretu, opuštena, nonšalantna, i kada je takva onda je najlepša. Onda je biće harmonije, onda je biće ljubavi.
Žena može da bude i kučka, a i gora od kučke ako se to u njoj isprovocira…
Žena želi da je izvedeš iz ovog sveta, da je ne podsećaš na njene probleme, da joj ne držiš lekcije o njoj samoj nego da je podigneš, kao dete kada držiš na rukama, i da je pustiš da se prepusti i poleti.
I naravno da se oseća sigurno, i da to vaše bude samo vaše, a ne svačije…
I naravno da se oseti posebno, i da ta posebnost bude samo njena, a ne svačija.
Žena se voli više glavom nego rukama, telo je samo instrument a prava melodija je u mislima…
I naravno opuštenost, razigranost, raspevanost…
I naravno neodoljiva ličnost koja se ne stidi onoga što jeste…
I naravno svest o trenutku, i umeće da se uživa u svemu tome…
Žena voli slobodu, ali ne totalnu, već onu u kojoj se oseća važno, potvrđeno, koju i može da oseti samo sa nekim…
Vrhunac je duboki uzdah, olakšavajući osmeh, potreba da se razbije čaša, da se peva, da se igra, da se u trenutku oseti oslobođenost od problema – kao pred toplim morem kada mu se čovek u potpunosti prepušta da ga ponese.
Muškarci bi da prilagode ženu sebi, da naprave od nje ono što ona nije, a treba je pustiti, gledati, slušati… Treba je pustiti da uživa u svojoj igri, samo takva je prava, samo takva može da se daje do kraja.
I na kraju, znaj da ne voli nečija nadmena hvalisanja, ali voli da je neko hvali.
Ne voli nečije bahaćenje, ali voli, na trenutke, i sama da bude bahata.
Voli neku posebnu vrstu moći nad muškarcem, i da se oseti važno, sigurno, bitno…
Voli još dosta toga, a najviše voli onoga ko je u stanju da voli sve to u njoj…
