I
Nižem Vam pisma tupe gorčine,
I osećam da lik mi se mrvi.
Sve mi dražesno uz blesak mine,
Pa posred duše griz bola vrvi!
A zar da sažmem ljubav u rime,
I kako da Vas nemoćan dražim?
Da Vas ozarim, kako i čime?
Jedino versom zlokobnost blažim!
Možda sva pisma ova istrule,
Nekom fijokom gde cveta buđa,
A moje reči nikad ne hule,
Tek ih prikriva zaborav, rđa.
Ja Vas zaželim stihom da zlatim,
Kraj vašeg skuta spokojem sjatim!
II
Naše poznanstvo bilo je plima,
Koja mehurno preplavi duše.
U zdeli srca ljubavi ima,
Dovoljno da se sva zla zaruše!
Dolazili ste tek na par dana,
Proveli vreme u šetnji, priči.
Kažete, Vama život obmana,
Moj podriveni tako tom sliči!
I onda smo se zbližili jako,
Čudesna bića bola i nade.
Kupidon rub nam žića dotako,
Samo što vreme daške ukrade.
Vi ste daleko, patite ćutke,
A ja samoćom zgorim trenutke!
III
Mi se u večnost zapisujemo,
Nad razvalinom, a tako bliski.
Razumemo se bezglasno nemo,
Lukovi duge odveć su niski!
Shvatam sve vaše skrivene želje,
I znam da rado hrlite meni.
A zašto onda strah u prah melje?
Mi u snovilju krvlju sliveni!
Sklupčali smo se u tajnom sanku,
Bezletne duše skrcanog jedra.
U Vama vidim tu pletisanku,
Koja čas tamna, čas sjajno vedra.
Zgrčiću usne, reći da volim,
I umom bistrim i telom golim!
IV
Polako mili ko pauk vreme,
Razotkrivamo najdublje strasti,
Jer nam i misli u čežnju streme,
Postajemo li izdanci slasti?
Nek` ova pisma bar posvedoče,
O toj ljubavi u trošnom trenu.
Od prapočela smrti kost koče,
Kad Haron svije očima mrenu!
Zapisujem Vam sve ove reči,
Da nas prašina, bezdno ne zatre.
Znajte, daljinom mnogi su svisli,
A ljubav često beznađe satre.
Po meni već se talože gleđi,
Treptanje smrti bude gost veđi!
V
Dugo se nismo usnama takli,
A ruke traže baš put ka koži.
Kristalni bol se zenama cakli,
Sred bića naših truležnost gloži!
Vama su mila, kapci već modri,
Gnusnom tišinom samoća tišti.
Miris će pisma bar da obodri,
Gde reč uz krike kroz Vas zavrišti!
Iznova sve je zaludno, mutno,
Bez Vašeg glasa jeza korača.
Žižljivo vreme kaplje zloslutno,
I suza lice mermerno glača.
Usud nam lance sve zvonke kuje,
O Vama gospo, živi san snuje!
VI
Usnio sam vas, bili ste bledi,
Tužni posivi, bez tračka smeha.
Obraze Vaše slad ne zamedi,
A lije otrov s čeonih streha!
Brilijantne su ljubavi krune,
I zatreptasmo nenadnim zarom,
Samo što usud bića ukune,
Pa spalimo se vatrom i garom!
Svanuća planu u neizvesti,
Vi nedosežni, tajanstva Ženo.
Zato sve jade zgrčim u pesti,
Ljubav je trunje, tlo strmosteno.
Zorenje sipi, prozirno jutro,
Još jedan trag se za Vama utro!
VII
Ove smotuljke braon papira,
Nanižite u slatke evenke.
Već utrnuće vene sabira,
U zaleđene, prohladne senke!
A nama krvca vrca i bunca,
Zgoreše ruke od nedodira.
Penelopa ste sred glogov-trnca,
Što rubin-suze u nedra zbira.
Lozom od reči Vas sam upleo,
Da vekovečim sve što se ćuti.
U očnoj zeni obresti hteo,
A ledni prsti još bride kruti.
Taložimo se u srži lesa,
Tu studen krhke rosištem stresa!
