Ne poželi ove uzdahe da čuješ,
kad iz očnih duplji suze mi poteku.
Plod utrobe, majko, svoje kad zatruješ,
mrtvim te rukama obgrlim daleku!
Mogao sam biti Čovek da me slave,
ubila mi klicu, oprostila duša.
Usiljenom smrću čedo obezglave,
dok u krvi tvojoj lik mi se penuša!
Strepiš li od dana koji tek dolaze,
noći – kad pomisliš, otvaram ti vrata?
Grob ti nemam, majko, anđeli me paze,
odrekla se mene, sad te jeza hvata!
Kad upališ sama sebi zadnju sveću,
a misli ti navru, kajanja što more,
i drugi put Majko zbog tebe mreću,
samo da nebesa srca nam otvore!
Ja sam izvor svega, kosmičke lepote,
svi na kraju budu u mom carstvu gosti.
Ti ne brini, ja se molim za grehote,
Bože, pogledaj je, majka je, oprosti!
