Прича #7
У Ургентном центру лежала је жена тешки наркоман, дете је изгубила, све је прокоцкала… Лежала је данима да дође свести.
Кад се мало опоравила, устала је и хтела да изађе на свеж ваздух.
– Извините… Је ли овде излаз?
– Не, госпођо – рекао је један пацијент у њеној соби – за вас је сваки излаз, улаз у непознато.
– Ја бих само мало да прошетам…
– Касно… Шетња је за оне који знају куда би и кад не познају пут.
Госпођа се вратила у постељу.
Прича #8
Шетајући кроз неко село поред Београда, наиђох на чудан призор: Старији човек из једног пољског клозета премешта „садржај“ у други пољски клозет, десетак метара даље.
Ја га гледам, па га упитах:
– Стари, шта то радиш?
– Ево, синко, изгубио сам златник, не могу да се сетим у који од ова два клозета, па га тражим.
– Ма, он је негде у рупу упао, ко зна где је…
– Није синко – прекинуо ме старац у сред реченице – ту је он негде. Коме год сам рекао да је ту, свак’ ме частио неки динар, а онда ушао као у теглу са медом, да и он потражи. Раније су ми говорили да сам прљав, и да смрдим, и да не могу да ме гледају… Сад ме грле и љубе да их пустим да и они мало траже.
Тек кад сам био десетак метара даље севнуло ми је кроз главу колико је тај неписмени старац био мудар.