Ovih dana jutra mirišu na rano leto. Dok prolazim niz staru Varoš, razmišljam koliko predivnih trenutaka nismo uhvatili. Ponekad ne postoji dobar razlog koji bi opravdao rezistentnost na lepotu. Stari krovovi, čiji kolorit odaje prizvuk nostalgije i trošne fasade nose srednjovekovni šarm koji je večita inspiracija umetnicima. Deo su jednog vremena u kome se oseća atmosfera prolaznosti. Usamljen cvet na livadi je poput čoveka koji se bori sa tugom. Sve se menja i u prirodi i unutrašnjosti bića. Uvenuće i taj usamljeni cvet, izrastao daleko od polja na kojima rastu suncokreti. Tako i čovek svoj vek živi onoliko, koliko je to zapisano, bilo u zvezdama, ili na dlanu. Trag vremena je neizbrisiv na svemu osim na duši.
Oduvek želim da uhvatim trenutak i sačuvam ga u mislima, da bih kasnije mogla da se sećam. Mokri trotoari nakon letnje kiše imaju poseban sjaj. Poneka kap sa oluka, podseti da vreme neumitno teče, mereno otkucajima sata ili srca. Posmatram slike, jer samo tako mogu da vidim. Zagrljeni par ispod kišobrana. Golubovi na skveru. Miris kafe u predvečerje. Otvorene stranice knjige. Likovi u dijalogu koji ulaze u dubinu duše. Šesnaesta strana, treći pasus. Zapisujem ono što bih da pamtim za nauk. Male celodnevne mudrosti, koje se pojavljuju baš onda kada su mi najpotrebnije, da bih donela odluku. Malo savršenstvo u trenutku koji te zaustavio da ga zabeležiš. Nije lako odlučiti. I za to postoji trenutak, ali onaj koji se ne može podeliti. Sebičan je. Nadrasta banalnosti u svom duhovnom rastu i treba ga pustiti ili se prepustiti jednostavnosti doživljenog. Treba imati smelosti za promene. Ali ne bih menjala trenutak. Ni za šta na svetu.
U drugom delu dana, ponovo sitnice koje čine dan drugačijim. Takođe se ne daju podeliti. Teški su za nekog ko očekuje previše. Dopustiti sebi male trenutke sreće, za mnoge koji žure, postaje luksuz ili zamaranje. U nestrpljivom čekanju gubi se magija trenutka, koji može doneti osećaj ispunjenosti. Lepota koju propuštamo, samo je odraz duha koji je zaboravio da velike stvari nastaju od malih. Potrebno ih je svakodnevno sakupljati. Onda nastaje pravo bogatstvo. Tada ga možemo deliti. U beskraj. Svima. Nezaboravan pogled sa obale. U bojama mora spajaju se horizonti. Talasi presipaju biserne perle u nadolazećoj plimi. Krik galeba i tišina letnjeg dana. Trag lepljivog šećera u prahu, posutog po krempitama koji se lepi za prste. Miris pokošene trave. Zvona sa crkve i beli oblaci na azurnom prostranstvu. Osećaj koji ćeš zapamtiti ostaće uvek deo tebe. Zauvek.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
