DODIRI KROZ BOL
Kroz bol se dodiruju paučina i zidovi
kao da se nikad nisu sreli
Duša kad žali
ne skida tek tako koprenu sa srca
ne raspliće kose
već očima vidi
dok u tami o svetlosti sanja
ne plašeći se samoće
u koju pada
Ako priđeš bliže
prepoznaćeš u sebi razloge
zbog kojih sam otišla putem
koji se otvorio kao ponor
jer nisi bio tu onda
kada je moja duša tražila
da zajedno ćutimo
izmičući se svaki put
kada bih poželela
da pomilujem to lice
koje je vetar zarobio
a sunce ostavilo tragove
Ne spuštaj još uvek zastavu
jer rat je tek počeo
Jedan deo u meni ne priznaje poraz
osvešćen da zauvek si zapisan
u zvezdama koje su se preklopile
Onaj drugi se bori da pobedi u sebi
pakao slabosti
kojom me privlači sudbina
da prekine linije života
ali rana još uvek peče
kad slane suze krenu u izdaju
vodeći ka zlu
U nemoći prazan barut
greškom puca
i ostavlja zapis o predaji
tek u trenutku
kad zaustavi otkucaje srca…
Autor: Zorica Tijanić
