Pred zgradom Instituta bila su parkirana kola agenata unutrašnje bezbednosti. Žurnim koracima Paolo se uspeo stepnicama i zaputio službi obezbeđenja. Tamo je zatekao predsednika Odbora i Instituta, gospodina Smita, sekretara gospođu Stouns u društvu dvjice inspektora. Primetivši zatišje u razgovoru i zabrinute poglede, Paolo ipak priđe i upozna se sa inspektorom Malkomom i njegovim kolegom Pitersom.
– Vi ste? – upita Malkom.
– Profesorov asistent, Paolo Garsija. –
– Da, da, videli smo Vas na snimku. Gde je profesor? –
– Profesoru je pozlilo. Trenutno je u bolnici Sent Meri, na Vest Hilsu, na intenzivnoj nezi. –
– Hmmm… U redu, obići ćemo ga kasnije. Gospodine Garsija, zamolio bih Vas da nam ispričate šta se dogodilo. –
Paolo hitro pređe očima preko predsednika i sekretara pitajući se koliko sme da kaže pred njima, s obzirom da su suspendovali profesora. Iako nije imao dokaza, intuicija mu je govorila da bi ova krađa mogla biti njihovo maslo.
– Nakon završenih ispitivanja u laboratoriji G44 sa kolegom Brajanom, vratio sam se u profesorovu laboratoriju. Na hodniku sam se sreo sa gospođom Stoun koja me je zamolila da prenesem profesoru da hitno ode na sastanak Odbora. Profesor je bio veoma uzbuđen zbog otkrića. Rekao mi je da ništa ne diram. Nisam ništa dirao. Kada se vratio posle pola sata, bio je šokiran što folija nema. Isto kao i ja. Kasnije smo videli na video snimku da ih je neko ukrao u trenutku moje nepažnje. Onda je profesoru pozlilo i tražio mi je da ga odvedem kući. Na pola puta se onesvestio, pa sam ga odvezao u najbližu bolnicu na Vest Hilsu i došao ovamo. –
– Hmm.. Šta je bilo na folijama? –
Paolo se na sekund ukočio, prešao očima preko pretpostavljenih i potpuno mirnim glasom rekao:
– Ne znam, profesor mi nije rekao. Bio je vidno uzbuđen, tako da pretpostavljam da je otkrio nešto značajno, ali ne znam šta je bilo na folijama. –
– Ali Vi ste mu asistent? – kaza drugi inspektor.
– Tačno. Zapravo, profesor je moj mentor. On ima uvid u moj rad, od početka do kraja, ali ja kao njegov asistent nemam prava da znam čime se profesor bavi ukoliko me on samoinicijativno ne ukuljuči u rad. –
Ni sam Paolo nije znao kako se ovoga setio. Paolo je bio uključen u sve pofesorove opite. Toliko da je ovo pravilo potpuno zanemario i zaboravio. Iako je izneto pravilo važilo kod nekih profesora, profesor Grifit nije tajio svoje oglede pred Paolom. To je bio njihov interni dogovor. Među njima nije postojala samo veza mentor – učenik, već i otac – sin, jer je upravo takvo poštovanje i vladalo među njima dvojicom. Profesor je život dao nauci. Kada mu je dete umrlo, supruga ga je ostavila, a on se posvetio genetici, genetskom ižinjeringu i re-kreaciji – suludoj ideji da može mimo kloniranja da vrati svoje dete ili nađe lek protiv teške bolesti od koje je umrlo, sumwao je Paolo. Paolo je u jednom razgovoru saznao ove pojedinosti profesorovog života. Profesor nikada više nije pomenuo svoje razloge. Uvek je govorio da sve što radi, radi za nauku i čovečansvo.
Profesor Grifit je uvek bio metodičan, poštovao je procedure i pravila. Nebrojano puta je samom Paolu rekao da procedure moraju da se poštuju i da nauka ne sme bez svoje metodičnosti. Mladom asistentu nije bilo jasno, šta je navelo profesora da počini takve greške, da ukrade materijal iz Arhive i hrpu gameti.
– Nije Vas uključio? – pitao je inspektor Malkom.
– Ako ne računate „Momče, ne pipaj ništa!“ onda nije. –
– „Momče ne pipaj ništa…“ „Momče, ne pipaj ništa?“ – ponovio je Malkom igrajući se intonacijom.
– Poznajete li čoveka sa slike? – pitao je inspektor Piters i usmerio palicu ka monitoru na kome je bilo zumirano lice lopova.
– Ne. Video sam ga na snimku prvi put. –
– U redu. –
– Gospodine Garsija, Vi ste mladi naučnik, je li tako.. Šta Vi mislite, kako je moguće ući u sobu sa instalacijama i nestati? – pitao je Malkom.
Paolo je slegao ramenima, pogledao ga mirno u oči i rekao:
– Nadao sam se da ćete mi Vi to objasniti. –
