Породица Николајевић је крагујевачка уметничка породица која је изнедрила књижевника Димитрија Бобу, сликарке Софију и Татјану и примењеног уметника Наташу оставившин дубоки траг српској култури. Искористили смо радни боровак сликарке Татјане Николајевић у породичној кући на обали језера у Шумарицама и попричали са њом о породици, сликарству и плановима.
Татјана је рођена на Савском венцу у Београду у неко сретно време у хороскопском знаку лава 59. године у породици новинара Димитрија и сликарке и наставника математике Софије Николајевић. Димитрије је радио као новинар, а Софија предавала математику у основној школи. Живели су у изнајмљеном стану у Пролетерских бригада, данас Крунској улици. Кратко време живели су у главном граду Југославије из кога се Николајевићи почињу путешествије по земљи Србији „трбухом за крухом”. Прво се селе на шест месеци у Инђију, па у Крушевац где је Димитрије нашао сигурније запослење, радио је у издавачкој кући „Багдала” као уредник и новинар, а мајка у школи. Породица се 1963. године увећава у Крушевцу за још једну девојчицу Наташу. Кућна атмосфера ствараоца малој Тањи уткала је прве спознаје уметности у радовима мајке са 5 – 6 година старости. Селе се после две године у Косовску Митровицу, сигурнији посао доноси Димитрију звање уредника у новинској кући Трепча и решава стамбано питање, добијају стан. Тања је први разред основне школе завршила у Митровци, породица функционише. Да разгали супругу од свакодневних брига о деци, глава породице уручује необичан поклон супрузи „комплет уљаних боја”.
Душа и срце Боби је у Шумадији, враћа породицу Никлајевић у Крагујевац 1967. године. Глава породице запошљава се у Музеју 21. октобар, а лепша половина узима ђачки дневник прво у ШУП-у, па у Основној школи „Радоје Дамјановић“. Тања други разред уписује у палилулској Основној школи „Моми Станојловић“ . Николајевићи станују на Малој ваги у Ненадићевој. Крагујевац им прија, Софија обнавља своја сећања на своју највећу љубав у уметности – сликарство. Почиње свакодневно озбиљно да слика. Тања везана за мајку, за своју звезду водиљу у животу, учествоју у мешању боја у палети комбинацијама и стваралачким критикама на песничким и ликовним дружењима породице и кућних пријатеља.
Софија је сликала од раног јутра, скувала би куфу, и правац за велики штафелај у дневној соби. На свакодневним поподневним шетњама цртала је скице меканим оловкам Б 6, или креонима које је набављала у иностранству. У кући је цртала репродукције великих сликара цртача. То јој била школа и пракса. Тај јутарњи церомонијал оставља дубоки траг на Тању, иако има свој атеље данас више воли да ствара у свом стану у кућној атмосфери, где јој је све близу надохват руку и комотно.
Моја мајка је волела је да црта за своју душу: све што јој је доступно, мртву природу и плодове природе, природу и пеjзаже. Волела је да фотографише пејзаже неким скромним апаратом тог доба који су је импресионирали и да на лицу места направи скице те сцене. Кући је журно доносила пољско цвеће и сећања.
У сликарству је сликање пољског цвећа једно од тежих задатака, јер је мотив изузетно захтеван због изненађујећих тонова, асиметричоности, набацених травки и нити које треба преставити са акцентни случајних колорита. Прву самосталну изложбу од свијих 35 поставки имала је у Народној библиотици „Вук Караџић“ у Крагујевцу. Једном годишње имала је изложбу у Београду, јер је имала своје верне посетиоце и љубитеље њене уметности. Пород тога имала је потпуно подршку историчара уметности, који су ценили њен сликарски импулс. Недостак академије изазиво је жељу и патњу, коју није могла да оствари због породице. Супруг јој је предовечавао да посао сликара није сигуран посао и био скептичан према њеним амбицијама. Ликовни критичари подржавали су Димитрија јер су желели да сликар Софија остане онаква јесте: „без утицаја других сликара, професора разних сликарских школа и праваца”. Моја мајка преминула је 2002. године, сумира успомене на мајчину каријеру академски сликар Татјана Николајевић.
„У осмом разреду уписује се у карате школу Спортског карате клуба Раднички, тренер јој је сада легенда Радивоје Радосављевић. Уписује Гимназију, разредни старешина проф. историје Ристић. Много је учила, Гимназија је била захтевна, озбиљни професори. Најбоље резултате има из ликовног.
Професорка Јелена Петровић је била уметник ликом делом и односом прем нама. На часовима смо учили историју уметности. Много сам волела да цртам, маштам о својим сликама, изложбама. Желела сам да једног дана дам себе на платнима и изложбама у галеријама. Волим уље и акварел! Ипак уље је моја техника, техника могућности које немају друге боје. Многи говоре о могућностима, али не схватају суштину тог уља. Уље је постојано, не суши се тако лако, Може да се меша, комбинује и упливава са хиљаде тонова боја, које су непрегледно богаство, које уметници који га не користе не могу да имају.
У спорту ме држи другарство, најбоља другарица Оливера Марковић, са којом идем на тренинге и са којом сам била ката тим уз комбинацију девојака Гаге, Славице Поточар, Шицке.. .Освајам црни појас. Нисам имала такмичарскли дух, занемарујем спорт, „недостајем ми такмичарски ген”, као и мојим родитељима. Бити негде: први, други, победити овог оног, надвладава жеља да будем стваралац из позадине, радим и оставим дубински траг. Ликовна секција је била фина припрема за Ликовну академију, али недовољна. Прелазим у Београд 1979. године и годину дана се припремам за пријемни испит. Положим сам пријемни испит на обе академије: Ликовној и Примењеној, била сам међу 25 најбољих. Одлучујем се за тежи пут – Ликовну академију због мојих предиспозиција. Ликовни уметници су морали да се пробијају радећи оно што осећају. У класи сам код Воје Тодоровића прве две године цртања, трећу сам код Стојана Ћелића и завршну пету код Милице Стефановић. Њихове трагове носим, сједињујем склапам и обједињујем борим се читав живот. Прву самосталну изложбу имам на половини четврте године у Малом ликовном салону у Крагујевцу јануара 1984. године. Постајем члан Удружења ЛУК-а исте 1985. године и чалан УЛУС-а. Министарство културе и град Београд узимају ме под своје окриље и добијам повлашћени статус слободног уметника“, одморно и принципијелно сабира утиске сликарка Тања Николајевић.
Млађа сестра Наташа је имала велику привелигоју да расте, стасава и учествује уз мајку и сестру. Рано је показала љубав ка уметности и креативан дар, посебно је привукла тродимензијалност. пронашла се у савременом облику сагледавању кроз 3 Д и завршила примењену академију. Уписала је Примењену академију у Новом саду а после две године дипломиирала у Београду. Бавила се у почетку костимографијом и сценским фигуранма за позориште „Звездара театра” са глумцем Петром Божовићем, па је у позориште „ПУЖ” успешно радила много престава и добила пуно награда. Пре седам година се удала за Италијана и прешла да живи у град Ферара, где се бави својим уметничким перфомансама.
Тања је цео радни век сликала и живела од прихода штафелајне уметности, похађала бројне Ликовне колоније. О свом хуманитраном раду и наградама није хтела да говори, у пензији је од 2013. године, живи код Лиона на Звездари у Београду и има атеље у улици Краља Александра број 300.
Прва српска престоница.
– Волим да дођем у Крагујевац, јер много тога ме везује за њега. Питање је да ли би ја данас била оваква каква сам и да ли би радила ово што радим да није била прва српска престоница у мом животу. Волим околна брда више него сам град, конструкције града и градску вреву коју уништава! Град не осећам физички као зграде, као посебан амбијент. Трудим се да будем изнад тога и наравно у мом свету, као већина уметника. Волим атмосферу града коју кроз вибрације осећам. Да живим у било ком граду, не желим да се потчиним конструкцијама града. Одбијају ме јаке зидине и грађевине. Уличице, касабе, плочнике који могу бити овакви и онакви покушавам да заобиђем. Волим неисцрпно живот града: атмосферу коју град пружа кроз уметнике, ствараоце , науку, остварења театра, музику. Тридесет година нисам у Крагујевцу, Жао ми је што нисам се нисам боље повезала боље са крагујевачким сликарима. Била сам члан ЛУК-а и излагала са њима.
Српски сликарски менталитет је фаза која много дуго траје. Велики сликари потичу из Србије, поносна сам што сам део српских сликара.
Велики сликар.
Мој омиљени сликар из стутентских дана је Салвадор Дали. Лично имам велико оправдање за његову уметност и ексцентричност. Салвадор је могао да наслика све што замисли и што ми не можемо да замислимо! Он је сликар који који размишљања и слика 300 година унапред.
Ко је Тања?
-Тања је једно мало биће са великим амбицијама. Ја сам сликар који слика из душе, ја не штанцујем! Много ми је тешко да продам слику! Највећи сам колекционар својих слика, не што не могу да их продам, него што су оне део моје личности.
Имаш ли ципеле скитарке?
– На пут одлазим изненада, под великим пресијом. Уметника чини његова статичност. У мом коферу има свега, комплетан пренос атељеа. Отежавајућа околоност је што од свега стављам делић мене и мог живота у кофер.
Волиш ли изненађења?
-Волим када ме изненаде лепе ствари, инспиришу ме и ако их оставим забележене на неки начин виде се кроз моје слике.
Љубав је само реч?
-Љубав је хиљаду речи! Од срца и душе које су везане пупчаном врпцом све полази.
Године стварања.
– Године су само обичан број. Наравно превазилазимо их својим стваралаштвом, не само ја, већ многи људи, без обзира шта раде.
Омиљена тема.
-Птица ми је омиљено створење.
Колико је царство твоје?
– Проширујем своје царство и сматрам да ћу га превазићи, морам да срушим границу живота и смрти. Моје царство је будућност. Небо није граница, нема граница!
Шта сањаш?
-Публици дајем своје тајне снове, које доживљавам на обронцима језера у Шумарицама.
Ко има моћ?
-Ескалација моћи је данас: у свету, у свемиру. Убиће нас моћ која нас је створила.
СЛИКА СИЛАМА И ПОКРЕТИМА БИЋА
Тања Николајевић нема намеру да слику подвргне неком „стилу” или тренду: њој остаје сјајна ликовна реторика са песничким атрибутима, речник који открива нови појмовник у оквиру традиционалне модерне. Ако би требало дати дати дефиницију фигурацијске основе слика са птицама онда би то било – птице величају своју слободу. Али са птицама се радује и сама сликарка која у својој подсвести трага за неким неким новим ликом своје слике. Она пушта своје слике у сложену ритмичку игру, у многогласје. Глад њеног духа за снажним визуелним ритмовима и колористичким хармонијама и јача од закона стила, идеолошких принципа и поетичких императива. Она слика силама и покретима бића, узвишеним надахнућем елементима плодног и звучног ликовног језика: један потез четком – једна целовита форма, написао је Срето Бошњак, ликовни критичар.
ПИОНИР ЖЕНСКОГ КАРАТЕА У КРАГУЈЕВЦУ
Две дивне одељењске другарице Оливера Марковић и Татјана Николајевић су 1974. године почеле са вежбањем борилачке вештине у Карате клубу Раднички, у фискултурној сали Основне школе „Радоје Домановић“. Обе су постизале значајне спортске победе, али су изашле и на прави животни пут. Тања је стигла до титуле академског сликара у Београду, где данас живи и ради.
Татјана и ја смо, случајно се нашавши једног касног, пролећног поподнева уживале у дивним финесама сјајних карате изведби кате тима Радничког, и заљубиле се на први поглед у овај стварно прелепи спорт. У клубу смо затекли само две девојке:: Илону Ердеш и Наду. Сезона наше пуне афирмације била је 1977. године на „Јединственој карате лиги Србије”. У веома дугом и напорном надметању ката тимова освојиле смо четврто место, заједно са Вером Анђелић и Славицом Потокар, са пуно пијатета се присећа својих почетака Оливера Лола Марковић Обрадовић, а забележио је 2003. године др Љубиша Милојевића у књизи „Карате што живот значи”.
Nije paradoks kada se kaže da je slika utočište likovnog jezika (praiskonskog) koji gradi sliku kao predmet i pojam za jedno pradavno iskustvo.
Teško je danas naći sliku koja je tako slobodno i nadahnuto naslikana a da je zadržala sve elemente jedne klasične poetike. Koje su to boje koje dominiraju licem ove slike? Samo one koje imaju svoju vlastitu svetlost (emotivni izazov i kontrolisano dostojanstvo) i koje zahtevaju najviši stepen estetskog autoriteta. Estetika kao teorija, deo filosofije, sve manje se bavi ontološkim pitanjima a sve više praćenjem odnosa umetnosti i društva. Zato je uputno pitanje: da li je naša slikarka utvrdila svoj odnos prema aktuelnom stanju naše današnje umetnosti. Da li je glad njenog duha za snažnim vizuelnim ritmovima i kolorističkim harmonijama starija i jača od zakona stila, ideoloških principa i poetičkih imperativa. Ona slika silama i pokretima bića, uzvišenim nadahnućem elementima plodnog i zvučnog likovnog jezika: jedan potez četkom – jedna celovita forma.
Iako je ovaj ciklus inspirisan starogrčkim mitom, on nije u funkciji neke ilustrativne interpretacije. Na ovim slikama nema ničeg simetričnog, u praznoj formalnoj ravnoteži.
Zanimljivo je i pitanje koje bi se moglo postaviti nakon analize ikonografske strukture prizora: kako ptice otkrivaju jezik svoje figurativnosti kao slobodu, igru i ritam, boju i svetlost koje se u Tanjinoj interpretaciji, na rubu velike zagonetke – transformacije jednog nevidljivog sveta u njegov vidljivi entitet. Napokon shvatamo: mašta nije sila koja samo preobražava delove sveta, ona ustvari svet stvara. Slike su nastale u vremenu koje je već izgubilo svaki interes za istorijske stilske obrasce. Tanja Nikolajević nema nameru da sliku podvrgne nekom „stilu“ ili trendu: njoj ostaje sjajna likovna retorika sa pesničkim atributima, rečnik koji otkriva novi pojmovnik u okviru klasične tradicije moderne.
Ako bi trebalo ukratko dati definiciju figuracijske osnove slike sa pticama onda bi to bilo – ptice veličaju svoju slobodu. Ali sa pticama se i raduje i sama slikarka koja u svojoj podsvesti traga za nekim novim likom nove slike. Ona pušta svoje slike u složenu ritmičku igru, u mnogoglasje.
Sreto Bošnjak
Likovni kritičar
