„Slikarstvo je nema poezija, a poezija slikarstvo koje govori“
Simonid
starogrčki pesnik
Najlepši spoj u umetnosti od davina je slika koju prati pisana reč. Stvaralački opusi Miroslava Mike Antića, Đure Jakšića, Momčila Nastasijevića, Dušana Matića, Olje Ivanjicki i drugih sjedinjuju poeziju sa slikarstvom. Znameniti umetnici su bili i slikari i istovremeno su pisali poeziju. Potreba da se ispolji talenat i kreativnost ostala je u nasleđu da svedoči o svestranosti i lepoti izraza. Savremeni umetnici 21. veka su takođe krenuli stopama slavnih slikara i književnika, pa tako mešajući boje i reči doprinose da umetnost bude primenjena u lepoti svakodnevnog života. Oplemenjivanjem slika bojama, a stihova slikama, dobijamo akvarele koji se pretaču direktno iz duše. Potrebno je samo metafore i ukrase zameniti potezima četkice na papiru, ritmičkim pokretima oslikati strofu i rezultat će biti beskonačnost lepote u doživljaju.
Moć umetnosti, tačnije slikarstva je u njenoj sposobnosti da nadraste jezičko. Moć poezije je u tome da oslika doživljeno ili nasluti željeno. Zajedno se stapaju u jednu umetnost koja ima ogromnu moć i snagu da probudi emocije kod čoveka i istovremeno ga približi najdubljim slojevima ljudske potrebe u kojima leži kreativnost.
Mislim da ne bi imalo svrhe vršiti bilo kakvu komparaciju vrednosti jedne ili druge umetnosti. Multimedijalnost je postojala i ranije samo pod drugim imenom. Danas se osavremenjava računarskom tehnologijom koja pomaže da sva čula budu probuđena audio-vizuelnim prezentacijama.
Ponekad i sama nešto naslikam. Obično slikam drvorede. Volim nizove, bilo da su kuće, ulice, nizbrdice ili tramvajske stanice, peroni na kojima slikam ljude koji čekaju ili se sastaju sa nekim. Kada zapisujem svoje misli, tada pred očima imam slike pejzaža, ambijenata u kojima sam nešto prema nekom osećala. Zaustavim se povremeno na nekom skveru da bih nahranila golubove. Dozvolim sebi da me te slike odvedu u daljine, na široka prostranstva koja bojim plavim i svetlo crvenim tonovima. Moje nebo uvek izgleda drugačije od pravog na kojem se oblaci odmaraju. Verovatno je i vaše nebo drugačije ako ste neko ko voli da živi u oblacima.
Nisu samo slikarstvo i poezija umetnost koja se sjedinjavala u delima slikara i pesnika. Muzika je nešto što oplemenjuje trenutak, stih i sliku. U tome je draž i čarolija multimedijalnosti. Internet nam je omogućio da u svakom trenutku uživamo u oslikanoj ili ozvučenoj poeziji. Možda ću kao pesnikinja delovati pretenciozno iako veoma volim i slikarstvo i muziku, ali moram istaći da za mene poezija ipak predstavlja bazu na koju se nadograđuje i slika i ton, jer „u početku beše reč“. Za istoričare umetnosti će to biti slika, čiju će kompoziciju opisati beskrajnim nizom rečenica koje nećemo najbolje razumeti, ali ćemo pronaći smisao u doživljaju i osećaju što je najvažnije. Nekad smo slušali muziku i zapisivali rečima impresije. Iz tonova bismo mogli čuti žubor vode, snagu reke ili cvrkut ptica koje ujutru posećuju krovove. Isto tako bismo ih mogli opisati u stihovima ili naslikati. Izraz umetnika, bilo u slici, reči ili tonu je magija koja čini ovaj život lepšim.
Muzika koju prate reči, svakodnevno nas vodi u neka prepoznata područja svesti. Uz stihove, zvuci kompozicije dopiru do same duše svojim tonovima. Imaju moć da ublaže bol nežnom melodijom ili da nas podignu da zaigramo. I opet dolazim do toga da su reči ono što je svuda pristuno. Daju snagu, leče, blaže, podižu, osmišljavaju. Poezija diše sama za sebe. I bez zvuka ili slike ima svoju melodičnost, ritmičnost i boju. Ništa osim nje same joj nije potrebno da bi nas povela u susret sa najdublje proživljenim emocijama koje odašilje iskreno iz pesničkog srca i duše. Iz tog razloga u svim svojim razmišljanjima, koja delim sa vama, dolazim do spoznaje da poezija nije ponovo, već uvek u modi.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
