Otvori se nebo i prosu glinenu kišu
nosila je težak neki vonj
svlačila prašinu po prozorima
ne bi li ljudi progledali
i ako su kaljavi…
I bi nešto teško u vazduhu
ne znam tačno, da li u vazduhu
ili u našim dušama, što ne možemo
tačno da vidimo, sve primese
u toj kiši,što se sruči iznad grada…
Gde su one tihe letnje kiše
kad smo po baricama trčali bosi
i nismo bili kaljavi
samo sveže pokisli
nasmejani, laki kao pero
i nije nam bilo važno
kakvo nam je odelo!
U sećanju tom, nešto mi iznenada
probudi osmeh!
I podigoh glavu
pogledah u nebo!
Kiše više nije bilo
samo magla neka čudna je isparavala
dok je nebo iznad grada
sasvim mirno upalilo svoj fenjer
gde je slobodno rasejavalo po nama
crveno-purpurne zrake…
I znam tačno,
koji me je pomilovao po obrazu.
Lagano,
kao paunovo pero,
kao latica belog krina,
kao ljubav posle kiše…
12.05.2016
Dragana Andrić
