Edukativni strip u Srbiji je ne baš retka, ali pomalo ugrožena zverka. Da ih ima – ima ih, i nastaju gotovo uvek u saradnji sa nekom (ne)vladinom organizacijom. Što je taman dovoljno za uvod u tekst o „Povratku u Srbiju“.
Priča je simpatična. Pet je glavnih likova – Jovica, Milica, Ibrahim, Spasoje i Jabučilo. Prvo troje su klinci, od kojih je jedan Rom (triput pogađajte ko?), a ova zadnja dvojica su pas i konj. Ne, to nisu uvrede, stvarno su pas i konj. Krstare svemirom, te nakratko svrate u Srbiju da overe stanje ekološke svesti naroda i narodnosti. Misija im postaje da određenog Krmoja, a.k.a. Pantu iz Granta, biznismena i vepra, ubede da ugradi filtere na fabrikama, pročisti vode, sanira sve objekte, itd. U startu praslan odbija, ali čim pomeša Jabučila sa poznatim Bili Holidejem, za autogram se automatski poput automobila autistički sručuje na posao. Sadi se drveće, jede se zdravije, reciklira se – sve ide napred.
Priča je, pak, prepuna mana. Tema recikliranja i ekološkog bontona je vazda aktuelna i to stoji. Pomaci u našoj zemlji na tom pitanju – koja i te kako ima divljih deponija, posebno u provinciji – postoje, ali naravno nedovoljni. Međutim, prilaz ovoj materiji od strane autora ovog stripa je poprilično trapav. Na primer, kada Jabučilo pripali cigaru, deca mu doturaju slike pluća obolelih od raka usled dugogodišnjeg pušenja. Takozvane „taktike zaplašivanja“ nikada nisu dobre, jer ih deca odmah prokljuve, a budući da je ovaj strip i namenjen za decu, ovo je pogubna činjenica. Obraćanja dece pojedincima oko ovog problema izgleda gordo i sa visine, sa karakterom isključivanja. „Ukoliko ne uradite ovako, vi ste gori od nas“. Opet, ne pravi način da se prenese poruka.
No tematika po strani, likovi su možda jača mana ovde, zato što su maltene svi stereotipi. Jovica i Milica se međusobno razlikuju samo po polu; inače su oboje prilično mlaki, jednodimenzionalni. Ibrahim potpada u stereotip etnika, ali pritom je predstavljen nerealno – jednostavno, nema toliko Roma u Srbiji koji gaje ekološku svest. Statistički. Spasoje i Jabučilo deluju kao da su izašli iz sitkoma iz sredine pedesetih godina prethodnog veka. Jedan je previše komičan da bi se shvatio za ozbiljno, a jedan je preveliki pametnjaković da se upije kao lik, kao zasebna osoba. O ostalim likovima ne vredi toliko trošiti reči.
Jedan deo ovih problema jeste pozadina projekta „Povratak u Srbiju“; kao projekat pod finansijom Norveške ambasade u Beogradu, strip mora da poštuje određene standarde koji su mahom skloni skandinavskim zemljama – jednakost između polova i rasa, pa makar i forsirana, svest o okruženju i prirodi uvek na gotovs sa primetnim hiperbolama zarad postizanja cilja, želja da se niko ne uvredi i prognanost ljudi koji ne dele isto mišljenje. Nijedan od ovih standarda nije dobar kada se dovede do ekstrema, a u stripu je to nažalost vidljivo.
Ono što valja u „Povratku“ jeste crtež. Iako ume da bude naporan, ljudi sa www.instant-cs.rs su svoj posao uradili po pe esu. Nivo detaljisanja na pojedinim kadrovima je fantastičan, čemu dozvoljava više neko potrebno simplifikovan crtež. Uz to, iako ima repeticija, mahom se u kadrovima uvek nalaze likovi u drugačijem odelu, drugoj pozi, sa izražajnim emocijama. Uz toliko oslanjanje na kompjuterski crtež i kolor, ovo je vredno pomena.
Scenarista Nikola Pejaković je oprezno navigirao uz sve navedeno gore, a taman je toliko kreativne slobode dao sebi da se poigrava sa imenovanjem likova i situacijama. Recimo, udaranje prizemne krave (Kiki; antropomorfna je kao i većina životinja) sidrom posred glave, iz neba, je materijal za nešto veštije televizijske komedije i mada nije briljantan, jeste šarmantan potez. Korišćenje Bili Holideja izranja iz mediokriteta „planiranja u dečijoj literaturi“ – mogli su da Krmoja izbace putem džinovske praćke, ili da puste džinovsku bakteriju iz kaveza na njega, ali nisu. Odrađeno je sve bez većih konflikta, i odrađeno uspešno.
Da je „Povratak u Srbiju“ mogao da bude odrađen bolje, mogao je. Da može da se prelista i čak pripomogne oko jednog od težih problema u Srbiji, može. Da može da se nastavi putem drugog medijuma – internet, video, čak i video igre – može, a što i ne bi? Čitave medijske franšize su počinjale iz mnogo gorih stvari. A lepa sitna igrica sa troje dece i par živuljaka, pa još uz pozadinsku mjuzu Holideja? Pa bombona! Poželjno zelena i biorazgradiva.
