BOLjE RAT NEGO VELIKI BRAT
Nema onog koji nije
poželio da zaviri
šta se zbiva kod komšije
kad se ponoć povampiri.
Zato snaše preko plota
odvajkada glavu dižu:
kuda li se komšo mota
dok se kasni sati nižu?
Došlo, eto, takvo doba:
nemaš s kime kafu piti.
I sam čova posta roba –
mejdin šou rijaliti…
Oni što su „niko“ bili
dočekaše svoju eru.
Gledamo ih mi debili
u nekakvom Big Braderu.
Pratimo ih u pet kuća,
s njima smo u svakom trenu.
Zato triput do svanuća
sanjam jednu istu scenu.
Baš u kući od Big Mame
navalila jedna na me:
pred ekranom narod klon`o
čekajući sramno “ono”.
Snaja, strina, deda Đura –
po tri sata svak′ dežura.
Cijela kuća zorom ranom
prati one pod jorganom.
Došlo, eto, takvo doba:
ovce gladne, vuci siti.
Postali smo škartna roba –
mejdin šou rijaliti…
Tako, eto, zime svake –
u većoj il′ manjoj mjeri –
mi gledamo razne mrake,
postajući voajeri…
Dok ne znamo šta bi prvo –
„Farmu“, „Kuću“ ili „Ostrvo“ –
pitamo se, s puno jeda,
da li neko i nas gleda.
Da l’ nas neko, barem trunku,
dnevno gleda kroz špijunku?
Da li ispred svakih vrata
bdije sjenka Velikog brata?
Došlo, eto, takvo doba
da zavidi Tarzan Čiti.
Zaista smo škartna roba –
mejdin šou rijaliti…
