I ne samo Lester Siti, već i svaki navijač popularnih „Lisica“, svaki stanovnik grada Lestera i svaki istinski zaljubljenik u najvažniju sporednu stvar na svetu. Kada za praznik rada, u 15.05 časova, fudbaleri Lester Sitija istrče na mančesterski Old Traford i naspram sebe budu imali 11 „Crvenih đavola“, spremnih da očajnu sezonu bar malo ukrase skalpom, zasigurno hita fudbalske 2015/16. sezone, oni će sanjati. Videćemo da li će se oko 17 časova probuditi iz sna kao, prvi put u istoriji kluba, šampioni „kolevke fudbala“.
U tih 90 minuta staće sve ono što moderna holivudska priča može da ponudi. Autsajder sa početka sezone, ekipa kojoj je predviđan krah i grčevita borba za opstanak u premijerligaškom društvu, igrači otpisani od mnogih klubova kao manje vredni i nedostojni trošenja novca bogatih klubova na njih, predvođeni trenerom koji je ne samo jednom omalovažavan i tako ispraćen iz Engleske, suprostaviće se najvećem imenu savremenog engleskog fudbala, višestrukom osvajaču Premijer lige i ekipi koja je dva puta u skorijoj istoriji ovenčana titulom šampiona Evrope.
Old Traford, čuveni „Teatar snova“ Mančester Junajteda, video je mnoge bajke, mnoge odsanjane i ostvarene snove smeštene u 90 minuta, u kojima su u glavnoj ulozi bili velikani u crvenim dresovima. Od vremena Bobija Čarltona i Džordža Besta, pa do ere asova čuvenog Ser Aleks Fergusona koji je iznedrio Robija Kina, Rajana Gigsa, Pola Skolsa, Dejvida Bekama, pa sve do Van Nistelroja i Kristijana Ronalda, čuvene tribine nisu bile spremnije za veću fudbalsku čaroliju. Junajted je ekipa koja posrće već sezonama predvođena neuspešnim Mojesom i nadobudnim Van Galom, te će u ovoj prilici biti samo dekor naspram onih u koje niko nije verovao.
Plavi dresovi će, nadamo se, leteti po travnjaku Old Traforda ka poslednja tri boda koja nedostaju u šampionskoj slagalici Klaudija Ranijerija. Ako je neko zaslužio titulu u Premijer ligi, svakako je to italijanski stručnjak. Nije bilo dovoljno strpljenja i volje Romana Abramoviča da ga sačeka u Čelsiju. Možda je i paradoks to da se verovatno ne bi desila velika ljubav između Murinja i „Plavaca“, da se Ranijeriju na putu ka vrhu Evrope 2003/04. nije isprečio Fernando Morijentes i „Monako“, pa da je u finalu „Čelsi“ dobio tadašnji Murinjov „Porto“. Kako god, sve je to prošlost, lepa za pobednike i manje lepa za poražene, a ono što je budućnost je predstojećih 90 minuta bitke za krunu. Nakon tog, sadašnjost bi mogla da postane ime novog šampiona Engleske i kasnije svetli deo istorije, koji će svedočiti da je u eri bogatih i prebogatih globalnih preduzeća, da ih tako nazovemo, jedan mali, još uvek klub, postao šampion i time pokazao da na terenu, ipak, ne igra novac.
Verujem da će iz tog razloga kop navijača Lestera biti proširen, ne samo na četiri strane stadiona, već i na sve četiri strane sveta. Svaki fudbalski navijač, fanatik, zaljubljenik, svoje srce će u tih 90 minuta obojiti u plavo. Mnogi domovi, kafići i kladionice, biće stecište onih koji će želeti da budu svedoci istorije, koja nije samo istorija Lester Sitija, nego i fudbala, nečeg najlepšeg što je čovek izmislio. Navijaće se za Džejmija Vardija i Rijada Mareza, pravedno bi bilo kada bi obojica bili strelci i time ispisali najlepšu modernu sportsku stranicu fudbala. Pravedno bi bilo i da odbrana predvođena Hutom, Morganom i sinom legende, kakva slučajnost ili možda ipak ne, Mančestera, Pitera Šmajhela, Kasperom, ne poklekne i na taj način pokaže koliko je zaista šampionska ove sezone. Svega toga ćemo biti svedoci ukoliko budemo uz ekrane i tv prenos iz Mančestera. Znam da se UEFA neće obradovati „malom“ klubu iz Lestera u najprestižnijem takmičenju, u kom se na „male“ klubove uglavnom gleda kao na uljeze. Sigurno nije dobro za njihove račune što će sledeća sezona najelitnijeg takmičenja proći bez Čelsija, Liverpula i Junajteda. Ali… Mi, koji volimo fudbal, svakako ćemo nestrpljivo čekati jesen i uživati u nastavku bajke „Lisica“ i na ervo sceni. Za početak, dajte ta tri boda iz Mančestera, pa nek slavlje počne. Lester Siti je dokaz da se snovi ostvaruju. Treba verovati.