Izabrati put umetnosti znači prihvatiti samoću ali ne kao vrstu usamljenosti, već kao mesto na kojem ćemo biti oslobođeni da biramo put duhovnosti i njime nesmetano prohodimo stvarajući. Potreba da čovek izrazi svoje sopstvo oduvek je bila nasušna. Telo je hram, tajna kao i ljudski um koji putem umetnosti ulazi u odaje izgrađene od sedefne duše. Sedef je u svojoj osnovi simbol Bogorodice, svetosti, ovaploćenja, nebeskog. Izabrati jedna od dvanaest bisernih vrata biće stvar slučajnog odabira ili osvešćene spoznaje o potrebi otelotvorenja onoga što u nama živi kao pojedinačan entitet. Sva ta potreba za izrazom sopstva određena je predajom genetskog koda koji se probija kroz lavirint života i izlazi materijalizovano. U svojoj inicijaciji se pojavljuje delo kao proizvod imaginacije.
U taj ezoterični deo uma gde je nesvesno inicirano u sistem simbola koji se prepoznaju kao misteriozni, samo povlašćeni mogu da uđu. Da li će spoznati sve tajne ili samo deo njih, zavisiće od njih samih i od fokusa koji će usmeriti na sakupljanje potrebne energije. Kao što je sedefna školjka majka bisera, umetnik je kreator svog dela. Zato je umetnost najviši stepen lepote sačinjen od čestica sedefne duše. Biser je simbol čistote, mudrosti, plodnosti i prosvetljenja. Neretko se spominje kao simbol „mesečevih suza“, koje čiste bol donoseći olakšanje. Iskustva podstiču duhovni rast i sazrevanje, kako umetnika tako i čoveka u umetnosti.
Otud se vrata otvaraju samo na određenom stepenu duhovnosti, gde nema mesta za bilo šta ili bilo koga ko bi isprljao i dopustio da se taj sjaj ugasi zatvorivši školjku. Blaženstvo je posvećenih da uđu u hram umetnosti i postanu čuvari tog sedefnog sjaja. Umetnost mora biti ograđana i zaštićena od svake manipulacije. Samim tim što je spremna na davanje uzdiže se iz profanog u sveto. Ono što umetnost predstavlja jeste materijalizovan duh, ovaploćen u slici, reči ili nekom drugom delu koje će oplemeniti vreme, prostor i ljude. Umetnost je prirodno data postankom. Mi je samo prepoznajemo u prostoru i vremenu. Pejzaž na platnu, molitva i misao kroz pesmu, govor tišine u muzici, kretanje vazduha u plesu, „uspomene“ koje vajamo da nastave u večnost. Sve se može pretvoriti u umetnost ali umetnost se ne sme pretvoriti u svaštarenje. Tada sve gubi svoj smisao, a smisao je stvaranje.
Stvaranje čija je svrha davanje. Davanjem savlađujemo jednu po jednu stepenicu uzdižući se ka višim sferama duhovnih spoznaja. Dematerijalizujući umetnost postavljamo je na mesto gde će ostati nedodirljiva i zaštićena baš kao biser na sedefnoj podlozi školjke. Samo tako će moći da zadrži toplinu i dostojanstvo. Zatvarajući školjku branimo je od svakog drugog mogućeg angažovanja u kojem će poslužiti cilju. Umetnost ne treba da ima drugi cilj osim da probudi čula i emocije demistifikujući na taj način samu sebe.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
