– Je l’ te gnjavim? – pita, dok me gnjavi.
– Gnjaviš me. – kažem, iskreno.
– Je l’ ti smeta? – mrmlja mi u kosu.
– Ne smeta. – promrmljam i ja, još iskrenije.
On misli da sam ja alkoholičarka, zato što mi pivo i vino povremeno jako lepo gase žeđ. A ja sam samo dvaput u životu bila pijana. Prvi put sam se napila jer nisam bila razumna. Drugi put sam se napila jer sam se urazumila. Prvi put sam pila jer sam želela da čekam nekoga ko ne razume. Drugi put sam pila jer nisam želela da čeka neko ko deluje kao da razume.
Drugi put mi se više svidelo.
On misli da sam ja mica. Ja mislim da je on sladak. On misli da ja ne znam ko su Avendžersi, ja mislim da je on zanimljiv kad priča o Avendžersima. On misli da je sarkazam moje drugo ja, ja mislim da je on seksi. On misli da smo definicija klika. Ja mislim da su nam usne savršeno kompatibilne.
On kaže da je moj dečko. Ja kažem da sam njegova devojka, iako on misli da je kul pevati: „Pazi sad mačka kad padne kad iskrši ruku“. Ja kažem da ću mu zveknuti poljupčinu svaki put kad to ponovo pokuša. Ne znam hoće li ga to sprečiti u svojoj nameri, ali znam da nam je ljubljenje strava.
A onda, kad ostanem sama sa sobom, kad sedim i pijem to svoje (jedno!) pivo, motam neke stvari po glavi. Stvari kao… Znaš ono kad navikneš da slažeš slagalice od hiljadu delića, a uvek ti bar dvesta njih fali? Pa onda moraš da se snalaziš i improvizuješ i grešiš i odustaješ, i šalješ sve u đavola… I baš tad, baš kad sasvim digneš ruke i pobacaš sve te polovne slagalice, neočekivano, niotkuda, dobiješ sliku – celu sliku! I to sasvim lepu sliku.
I onda se pitaš je l’ to realno. Da ti se posreći. Da tek tako sediš i objašnjavaš nekome da puž u svojoj kućici sigurno mora imati štek za čips i neku ženskuda bi mu život imao smisla, a taj neko ne pokušava da pobegne, već kapira stvar, i ne misli da je to suludo, iako je onda tebi suludo što on misli da je to normalno.
– Ti postaješ ja. Ja postajem ti. – konstatuje on.
– Da nije uvrnuto, zvučalo bi romantično. – odgovaram ja.
– Nije uvrnuto. Kul je. – ispravlja me on.
– Uvrnuto je. Uvrnuto je, a uvrnuto je kul. – zaključujem ja, i teram sebe da ga pustim da jednom otpeva celu tu uvrnutu pesmu o mački koja će do kraja refrena eventualno iskršiti ruku.
Al’ opet završim birajući poljubac.
Autorka: Milica Stanisavljević
Izvor: Blacksheep.com
