Izložba slika Slavka Krunića u galeriji Art u Kragujevcu biće otvorena u petak 22. aprila u 19 sati.
O začudnim portretima Slavka Krunića
Na našu umetničku scenu slikar Slavko Krunić (1974) se uključio tokom razmeđe decenija i vekova, u periodu poznih godina XX i s početka XXI veka – nakon okončanja osnovnih (1998) a potom i magistarskih studija (2002) na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Još od tog preludijskog doba svoje umetnosti, Krunić je konstantno posvećen temi čoveka i njegovog usuda. Stoga njegovim dosadašnjim slikarstvom dominiraju dve isprepletane „velike teme“ istorije umetnosti: portret i ljudska figura. Iako je u repertoar Krunićevih naslikanih prizora redukovan, on pripada onom soju umetnika koji slikarstvo poimaju kao čin integralnog saznavanja i interpretiranja sveta. Premisa o „čoveku kao zasebnom univerzumu“ u ovom slikarstvu ima svoju ubedljivu pikturalno-estetsku elaboraciju.
Motivska i plastička struktura slike Slavka Krunića je realizovana staloženim, zrelim i preciznim slikarskim postupkom. Analitičko sagledavanje konstitucije slike uverava u postojanje umetnikovog nastojanja da uspostavi estetski princip u svojoj umetnosti. Ovde je sve zasnovano na primarnosti likovnih elemenata: na liniji i crtežu, boji i koloritu, tonskim delikatnostima, na teksturi, na slojevitom podslikavanju i slikanju površine. Rezultat takvog postupka je estetizovana slika jednog sasvim individualizovanog sveta. Pri tome treba imati na umu da osnovni poriv umetnika nije pravolinijski usmeren ka definiciji lepog kao zasebne kategorije u slici, nego je konstituisan kao težnja ka ostvarenju dobrog i delotvornog umetničkog dela. Slikarstvo Slavka Krunića pred fatalnim izazovima aktuelnog doba pokazuje sabranost i uzvišenost u prikazivanja međuljudskih odnosa. Ovaj umetnik nastoji da autentičnim slikarskim postupkom izgradi, dosegne i pokaže suštinsku univerzalnost sveta i umetnosti. Otuda ta dostojanstvena estetičnost njegovih prizora kojom posmatrača uverava u zasebnost slike-bića u kojem pojam lepog nema tek „fasadni“ ili „lokalni“ pikturalni karakter, nego je utkan u profilozofirane umetničke poruke, što dozvoljava razmišljanja o vitgenštajnovskoj preobrazbi estetskog – u etičko.
Jedna od najznačajnijih odlika ove umetnosti sadržana je u činjenici da je definisana odista preciznom likovnom mišlju. Slikom dominira utisak uverljivog realizma, čitkosti, razložnosti i nadasve preciznosti realističke interpretacije stvarnosti. Uz to, posebno je sugestivna vizuelno-pikturalna definicija čoveka-simbola. Takav metaforički sadržaj iskazan jasnim i swuverenim oblikovanjem svakog portreta i figure, nabijen je brojnim metaforičkim, poetskim i filozofskim značenjima. Uz to, svim svojim naslikanim ličnostima umetnik je jasnim slikarskim načinom odredio individualni karakter. Neki od njih se čak mogu prihvatiti kao svojevrsni „obrasci“ predstave određenih ljudskih stanja i raspoloženja. Povodom ovih portreta, veoma često se pisalo i govorilo o njihovoj pitomosti i blagosti. No, blogo karikaturalan izgled i karakter tih blaženih ljudi čistih pogleda, podstiče i raspravu o drugačijim, kompleksnijim i kritičkijim promišljanjima sveta. Sam umetnik se, čini se, ponajviše bavi slikom kao „svedočanstvom ikona tragikomike“, kako glasi podnaslov jedne njegove neobične monografije. Krunićevo slikarstvo je blisko strategiji satire, što je čak sam umetnik na specifičan način, potvrdio naslovljavajući jednu svoju knjigu Satirikone – terminom koji je nastao spajanjem reči satira i ikone.
Skoro sve Krunićeve portretske slike su ambijentalne. Portretisani ljudi postavljeni su u pejzaž, u urbano okružje, ili su smešteni u vidljive ili tek slućene enterijere. Oni egzistiraju u čudesnim mizanscenima čiji su metaforički opsezi široki, sveobuhvatni, usaglašeni sa opštim univerzalnim principima i značenjem. Svojim ovovremenskim slikanjem u maniru preuzetim iz rane renesanse, Slavko Krunić u slici „aktivira“ pojam vremena: on raspravlja o prolaznosti, o neumitnosti promene, o čovekovoj obaveznosti na promišljanje budućnosti. Dakle, ova umetnost insistira na anahronizmu. A taj umetnikov pogled u nazad je odista delotvoran: pred Krunićevim slikama je moguće prisetiti se jednog Kalvezijevog tipično postmodernističkog stava, po kojem „ikonografija preuzeta iz prošlosti osluškuje raztličito vreme koje je anahronističko u odnosu na ritam našeg vremena – ali je sinkretističko u odnosu na naš kontemplativni duh“. U slici sublimisana vremenska slojevitost, snagom umetnikovog kreativnog duha, potvrđuje umetnikovu svest o sopstvenom vremenu, o aktuelnom trenutku. Zbog toga u ovom slikarstvu moć neaktuelnosti postaje delotvorna. To posmatraču omogućava da i „najbezazleniji“ prizor može videti, shvatiti i „pročitati“ kao svojevrsnu kritiku društva. Slikar svoje likove poštuje i voli, ali , kao samosvesni umetnik, oseća obavezu da im se i podsmehne, da ih karikira, da pred njima bude rezigniran, jedak, pomalo ciničan i kritičan. U tom smislu Krunić je već definisao svoj specifični narativ koji nikako ne treba shvatiti kao raspričano deskriptivno kazivanje, nego kao lapidarnu i sublimisanu motivsku predstavu. Zbog toga je u ovim slikama tek u jednom izrazu, u jedva primetnoj mimici, u nekom začudnom pogledu, u specifičnom deformitetu ili pozi, moguće prepoznati kritički ili satiriki stav prema nekim karakteristika tih svojih portretisanih ljudi… Uostalom, nije li Slavko Krunić svoju zajedničku knjigu sa Elodi Pinel nazvao Satirikone, spojivši u tom pojmu dve reči – satira i ikone. A kako je to već primećeno – da bez obzira da li veličaju ili kude, ohrabruju ili ismevaju, umetnici su uvek motivisani istom idealističkom težnjom ka kreiranju boljeg društva. Baš kao i slikar Slavko Krunić.
Sava Stepanov
Slavko Krunić i Elodi Pinel, Satirikone, Beograd-Pariz, 2010
Parafraza jedne rečenice Nataše Kristić, iz teksta Chiasma Opticum, objavljene u katalogu izložbe Slavko Krunić, Portreti (2001-2011), Moderna galerija Valjevo, 16. april – 18. juni 2011.
Slavko Krunić
Rođen 1974. godine u Beogradu.
Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Radomira Reljića 1998. godine.
Magistarske studije završio je 2002. godine na istom fakultetu u klasi profesora Anđelke Bojović.
Član je ULUS-a od 2000. godine, i ULUPUDS-a od 2011. godine.
Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.
Samostalne izložbe
- Galerija 212, Beograd
Gradska galerija, Užice
Galerija Hexalab, Beograd
Kulturni centar, Novi Sad
- Moderna galerija, Valjevo
Galerija ULUS, Beograd
Galerija Kare Dor, Monako
- Moderna galerija, Lazarevac
Galerija Ogranka SANU, Novi Sad
Layerjeva Hiša, Kranj, Slovenija
- Moderna galerija, Valjevo
Palata Apolonije, Piran, Slovenija
- Francuski kulturni centar, Beograd
Savremena galerija Zrenjanin
- Christianshavns Beboerhus, Kopenhagen, Danska
Vanlose Kulturhus, Kopenhagen, Danska
- Galerija A, Beograd
Spa gallery, Igalo, Crna gora
CHO galerija, Ljubljana, Slovenija
- Majstorska radionica, Beograd
- Galerija Zadužbine Vuka Karadžića, Beograd
- YHD galerija, Ljubljana, Slovenija
Kulturni centar, Pivka, Slovenija
- Literarni klub Ben Akiba, Beograd
- Galerija Kolarčeve zadužbine, Beograd
- Magistarska izložba, Stari pozorišni depo, Zemun
Galerija Pesak, Beograd
Art&Blues galerija, Beograd
- Jugoslovenski kulturni centar, Pariz, Francuska
- Galerija Paleta, Kulturni centar, Beograd
Kolektivne izložbe
Učestvovao na preko 80 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu:
Beograd, Novi Sad, Valjevo, Subotica, Kovin, Niš, Leskovac, Novi Pazar, Paraćin, Vrbas, Bečej, Gornji Milanovac…
Lisabon, Beč, Pariz, Madrid, Amsterdam, Leke Diksmuide, London, Kopenhagen, Kremona, Padova, Sijena, Kembridz, Koimbra, Salamanka, Benidorm, Budimpešta, Bukurešt, Herceg Novi, Piran…
Nagrade
- Otkupna nagrada Ex Tempore, Piran, Slovenija
- Počasna nagrada Palm award, Art Domain group
Nagrada Novosadskog sajma knjiga za najbolju ilustraciju prozne knjige (Mirjana Ognjanović – Mauzolej)
- Gran pri Milene Pavlović Barilli
