Pesniče, brate,
andaluzijski psu,
ti, što lutaš stazama
i puteljcima,
kraj izdašnih reka,
po kamenitom horizontu,
pesniče, pobratime,
glas se tvoj talasa
u zelenim noćima,
na strunama gitare
treperi, drhti, ćuti
tišina usnulog puža,
u noći svetog Jakova,
i gotovo po dogovoru,
kad pogase se fenjeri
i upale svici,
dođeš,
brate pesniče,
s beznađem u očima
i pevaš u inat smrti,
najtužniju, najlepšu pesmu,
nevernoj zeni,
što prevariti bi htela,
i sebe i svet,
al joj se ne da, ne da…
