Setih se starog Ice… Ica, kordunaš imao je par lepih konja, divne i plemenite životinje, njegov ponos i dika. Svako ko je video te lepe konje ostao je bez daha, a Ica… Skroman čovek nije se ni morao hvaliti, jer sve se videlo „očima“.
Ica je bio čovek u šezdesetim godinama, tih 70- tih godina prošlog veka, vrlo iskusan, okretan za svoje godine i sa svojim parom konja, svojim zemljacima obrađivao je zemlju. Sećam se, Mi tada deca, okupimo se da vidimo šta to Ica radi… A On, sa svojim konjima nekom vrši drljanje zemlje, sa onim drljačama a kad dođe vreme i otme se kukuruz dođe na red i špartanje… Gledamo te pametne konje, kako vuku onu drljaču a pod njom se zemlja sitni i dobija svoj pravi smisao, kod špartanja, nema da zgaze neku stabljiku kukuruza… To je neverovatno, taj rad, usavršen do perfekcije… Konji gaze kuda trebaju, a ne gaze stabljiku… Iza njih ostade samo polegla trava i čisti redovi između kulture.
To je bio zdrav način obrade zemlje, najzdraviji… Bez hemije, koju danas bacaju nemilice u zemlju… Danas nema više starog Ice, nema ni konja koji su onda bili „sve i sva“ u obradi zemlje i ostalim poslovima domaćinstva… Ali nema ni toga vremena više.
