Mrak, tišina, beznađe i očaj
Svako dan isti, ko njegov prethodnik
Iščekuješ trenutak kada ćeš da skončaš,
Da odeš u nebeski hodnik.
Tamo u redu čekaju jadni,
Bedni smrtnici, presude svoje
Pospane duše, sreće gladni
Božijeg suda se boje.
Dole su ostavili drage ljude
Rodbinu, decu, prijatelje razne
Od Svevišnjeg sad čekaju, pohvale il’ kazne
Obrazi od stida uveliko rude.
Stide se života što živeše nekad
Dela, mržnje, psovki, očajanja,
A poneki stoje, bez trunke kajanja
Misleći da dođoše bez greha.
Pred Strašni sud nogom kada kroče
Nek’ zamole Gospoda za oproštenje
Nek ga zamole za ponovno krštenje
Dok pokajničke suze niz obraze toče.
Iskrenim pokajanjem dospeće u Raj
Ko svaka Božija zalutala ovca,
Dobiće mir, spasenje od Oca
Pokloniće im ljubav koja nema kraj.
