Znaš, ako te ikada sretnem, trebalo bi da pročitaš ovo pismo. Pišem ga radi tebe, zbog mene, radi nas. Čudno je, možda sve ovo, ali u životu raspon je dešavanja od najobičnijih do najneobičnijih.
Eto, toliko dugo te tražim da sam na drugima potpuno uvežbao svoj govor. Govorio sam dok nisam promukao, dok ne shvatih smisao besmisla priče onoj koja nisi ti.
Neke su se smejale, neke plakale. Nijedna nije razumela, nijedna nije shvatila. Pronalazile su se, svaka na svoj način, u mojim pričama. Pronalazile sebe. Ili mene. Nijedna u bilo kojoj od njih nije pronašla nas.
Iščekivao sam blag pogled, opuštanje mišića lica i osmeh mio. I reč „razumem“ koja treperi na usnama. Iščekivao dok su munje i gromovi sevali, kiše lile, košave duvale, snegovi vejali…
Često čujem da su svi ljudi isti. I žene i muškarci. I onda, sledeći tu logiku, posle ovolikog, neuspšnog traženja tebe izuzetne, treba da odustanem? Nikada. Meni ne treba 10, 100, ili 1 000 žena. Samo jedna, jedina. Ti! Izuzetno stvorena za mene. Baš kao i ja za tebe. Ako postojim ja, postojiš i ti.
Ako te ikada upoznam, pročitaj ovo pismo. U njemu ne piše ništa što je od posebne, ili izuzetne važnosti. Ovo najobičnije i najjednostavnije pismo je samo po sebi dragocenost. Svojim postojanjem predstavlja čvrstu veru i dokaz da ti postojiš. Ti, moja ljubavi.
